Kraljevstvo pepela

Manon je blistala kao da zvezde na njenoj glavi sevaju kroz telo. Bila je to čudesna i silna lepota, ni nalik nijednoj drugoj na ovom svetu. Ni nalik nijednoj koja je postojala, niti nekoj koja će tek postojati.

Zato što iako si ti starija i smrtonosnija na hiljadu raznih načina, duboko u sebi se plašiš. Ne znaš kako da me zamoliš da ostanem, zato što se plašiš da priznaš sebi da ti to želiš. Plašiš se. I to se sebe plašiš više nego ičega drugog na svetu. Plašiš se.

Više nije dete rata.

Već mira.

Do kraja, kakav god bio

Kao da je našla svoje ogledalo na ovom svetu, kao da je našla sastavljenu kontramelodiju sopstvenoj pesmi.

Ako ti je do nekoga stalo, ne znači da si slaba.

Marim ja.“ Njegova preka narav sučeli s njenom i onda reši da se sve nosi – reši da se oslobodi stega koje je sam sebi nametnuo, da se razulari. „Marim više nego što bi trebalo. Čak i za tebe marim.

Previše razmišljaš, mladi kralju.“

„Bolje nego premalo“,

Elin je od početka bila njegova i on njen. Čak i duže od početka.

Znaš li kako je to, mladi kralju? Imati večnost – samo da bi bila otrgnuta od tebe?“