Kraljevstvo pepela

Princ čiji miris odiše borovima i snegom, mirisom onog kraljevstva

Princu leda i vetra. Princu koji je bio njen i ona njegova. Davno pre nego što su postali svesni veza između svojih duša.
Sada je

Bile su to reči koje je kazala jednom princu. Nekada – davno.

ogromnog belog vuka, okovanog nevidljivim lisičinama – nateranog da tome svedoči.

dalje je ponekada zamišljala da joj reka peva tu pripovest, da joj i tama koja živi u zatvorenom sanduku takođe to peva.
Bila jednom jedna mlada princeza koja je volela svoje kraljevstvo i živela u zemlji davno spaljenoj u prah i pepeo…

Bogovi ne mare ko će platiti dug. Zato ona dobro zna

Nije osećala topli dodir boginje koja ju je blagoslovila i proklela tako stravičnom moći. Pitala se da li ta boginja svetlosti i plamena uopšte mari za to što je ona sada zarobljena u gvozdenoj kutiji – ili besmrtnici samo poklone pažnju nekome drugom

jedno prokletstvo da ga nosi kao breme, jednako teško kao ono koje je palo na nju davno pre nego što se rodila.

Princeza koja bi trebalo da živi hiljadu godina. Čak i duže od toga.
Bio je to njen dar. Sada je njena kletva.

Još se držala za grudi, osećajući kako joj srce lupa pod dlanom, osećajući prašinu sa svih drumova kojima je prethodnih deset godina tumarala kako bi stigla dovde.