„Bitka neće biti lepa“, reče dok je Evanđelina srkutala mleko. „Verovatno ćeš ponovo povratiti, ali samo upamti da ovaj tvoj strah znači da se boriš za nešto što ti je dragoceno – nešto do čega ti je stalo toliko silno da ne možeš ni da zamisliš nešto gore od toga da to izgubiš.“ Pokaza mrazom prekrivene prozore. „Ona kopilad na ravnici? Oni to nemaju.“ On spusti ruku preko njenih i nežno ih stisnu. „Oni nemaju ništa zarad čega bi se borili. Premda jesu brojčano nadmoćniji, ono što mi imamo vredi braniti. Baš zahvaljujući tome, mi možemo da savladamo strah. Mi možemo da se borimo protiv njih – do samog kraja. Zarad naših prijatelja, zarad naše porodice…“ Na toj opet stisnu ruku. „Zarad onih koje volimo…“ Usudi se da pogleda Lisandru, čije su zelene oči bile opervažene srebrom. „Zarad onih koje volimo, možemo da se uzdignemo nad strahom. Sutra to imaj na umu. Čak i ako povratiš, čak i ako celu noć provedeš u nužniku. Imaj na umu da mi imamo nešto za šta se vredi boriti i da će to uvek pobediti na kraju.“