Rat nema žensko lice

U ratu si pola čovek, pola zver. To je tako. Na drugi način ne bi preživeo..

U ratu si pola čovek, pola zver. To je tako. Na drugi način ne bi preživeo...

Ceo rat sam se smeškala, smatrala sam da treba što češće da se osmehujem, da žena mora da zrači vedrinom

Živimo zajedno, živimo u prošlosti. Imamo lepu prošlost. Teško smo živele, ali lepo i pošteno, i ničega se ne stidim. Za svoj život... Živela sam časno...

Dobro sam se držala. Navikla sam da pred ljudima budem jaka.

Da, život je – divan! Ali postoje stvari koje su skuplje...“

Takva ću ostati do kraja... Takva kakva sam bila onda. Da, naivna, da, romantična. Do sedih vlasi... Jer – to sam ja!

Trebalo je privići se da u tebi žive dva čoveka: jedan – spolja, koga svi znaju, i drugi, o kom je znalo samo nekoliko ljudi. To je prvi zakon ilegalnog rada – znati što je moguće manje. Nismo imali pozadinu. Svaka greška nas je mogla stajati života.“

Ranije smo se bojale smrti, a sada života... Jednako je bilo strašno.

koliko volela da gledam u nebo ili more, ipak me više privlači zrno peska pod mikroskopom. Svet jedne kapljice. Taj veliki i neverovatni svet koji tamo otkrivam. Kako da nazovem malo malim a veliko velikim kad je i jedno i drugo tako beskrajno? Odavno ih već ne razlikujem. Za mene je jedan čovek – toliko mnogo. U njemu je sadržano sve – možeš se izgubiti...