Rat nema žensko lice

U ratu si pola čovek, pola zver. To je tako. Na drugi način ne bi preživeo..

U ratu si pola čovek, pola zver. To je tako. Na drugi način ne bi preživeo...

Ceo rat sam se smeškala, smatrala sam da treba što češće da se osmehujem, da žena mora da zrači vedrinom

koliko volela da gledam u nebo ili more, ipak me više privlači zrno peska pod mikroskopom. Svet jedne kapljice. Taj veliki i neverovatni svet koji tamo otkrivam. Kako da nazovem malo malim a veliko velikim kad je i jedno i drugo tako beskrajno? Odavno ih već ne razlikujem. Za mene je jedan čovek – toliko mnogo. U njemu je sadržano sve – možeš se izgubiti...

Govore mi: sećanja nisu ni istorija, ni književnost. To je jednostavno život, zaprljan i neočišćen rukom umetnika. Sirov materijal kazivanja, svakog dana ga je isuviše. Svuda su razbacane te cigle. Ali cigle još nisu hram?! Za mene je sve to drukčije... Upravo tamo, u toplom ljudskom glasu, u živom odrazu prošlosti, skrivena je prvobitna radost, i obnažen je nesavladiv tragizam života. Njegov haos i njegova strast. Jedinstvenost i nedokučivost. Tamo oni još nisu podvrgnuti nikakvoj obradi. Izvorni su.

Čovek tako jasno vidi sebe odozgo – s neba, i odozdo – sa zemlje. Pred njim je ceo put uvis, i put nadole – od anđela ka zveri. Uspomene – nije to strasna ili ravnodušna priča iščezle stvarnosti, već novo rađanje prošlosti, kada se vreme okreće unazad.

Sada razmišljam: da sam bila realnija, da li bih se bacila u ovakav bezdan? Kako se to dogodilo – od neznanja? Ili od osećaja puta? Jer osećaj puta postoji...

U školskoj biblioteci, pola knjiga je o ratu. I u seoskoj, i u rejonskom centru, kuda je otac često odlazio po knjige. Sada znam odgovor – zašto. Zar je to slučajno? Mi smo sve vreme ili ratovali, ili se spremali za rat. I sećali se kako smo ratovali. Nikada nismo drugačije živeli, sigurno i ne znamo. Nemamo ni predstavu kako da živimo drugačije, to ćemo jednom morati dugo da učimo.

Milioni jeftino ubijenih

Utabali su stazu u tami...

Nama se činilo da rat nije rat ako mi u njemu ne učestvujemo, smatrali smo da smo dužni da ratujemo.