Rat nema žensko lice

U ratu si pola čovek, pola zver. To je tako. Na drugi način ne bi preživeo..

U ratu si pola čovek, pola zver. To je tako. Na drugi način ne bi preživeo...

Ceo rat sam se smeškala, smatrala sam da treba što češće da se osmehujem, da žena mora da zrači vedrinom

Čovek se najbolje vidi i otkriva u ratu i još, možda, u ljubavi. Do samih dubina, do potkožnih slojeva. Pred licem smrti, sve ideje blede i otvara se nedostižna večnost na koju niko nije spreman. Mi i dalje živimo u istoriji, a ne u kosmosu.

Kako da objasnim šestogodišnjem čoveku čime se bavim? Nedavno me je pitala: „Šta je to – rat?“ Kako da joj odgovorim... Hoću da je pustim u ovaj svet s punim srcem i da je učim da ne treba tek tako otkinuti cvet. Niti vilinom konjicu otkinuti krilce. A kako detetu objasniti rat? Kako da mu objasnim smrt? Kako da odgovorim na pitanje: zašto tamo ubijaju? Ubijaju čak i tako male kao što je ona. Mi, odrasli, kao da smo se dogovorili. Razumemo o čemu je reč. A deca? Posle rata, roditelji su mi to nekako objasnili, a ja svom detetu ne mogu da objasnim. Ne mogu da nađem reči. Rat nam se sve manje dopada, sve nam je teže da nađemo za njega opravdanje. Za nas je to jednostavno ubistvo. Za mene, u svakom slučaju.

Čovek je veći od rata...

Rat je suviše intimno preživljavanje. I tako beskrajno, kao i čovekov život...

Sve se kod nas deli s drugima, i sreća i suze. Umemo da patimo i da pričamo o toj patnji. Patnja opravdava naš težak i neskladan život. Za nas je bol – umetnost. Moram da priznam, žene se hrabro otiskuju na taj put...

a Ja, iz ognjenog sela A. Adamoviča, J. Brila, V. Kolesnika.

Mi smo sve vreme ili ratovali, ili se spremali za rat. I sećali se kako smo ratovali. Nikada nismo drugačije živeli, sigurno i ne znamo. Nemamo ni predstavu kako da živimo drugačije, to ćemo jednom morati dugo da učimo.