Hronike Ambera II

Odmahnuo sam glavom.

„Ovo ti je kao poslednje poglavlje Alise“, rekoh. „Ako viknem ’Vi ste samo špil karata!’, svi ćemo, imam osećaj, odleteti u vazduh i postati gomila ofarbanog kartona. Ne idem s vama. Ostavite me ovde. Ionako sam samo džoker.“

„Zato što se“, reče ona, „plašim da bi gospodari mog kraljevstva otišli podjednako daleko zarad svoje vizije kao Brand radi svoje.

Ako neko uradi nešto stvarno ružno, postoji razlog. Saznaj ga ako te je briga, i saznaćeš što je čovek toliko đubre.

Upravo sam primetio da sam morbidan, pijan i ogorčen. Ne treba mi to u životu.

„Podsetio si me na onaj stih iz Svete knjige: Arhanđel Korvin hodiće pred olujom, s munjom na prsima svojim… Da se ne zoveš slučajno Korvin?“

Dakle… Ova devojka koju grlim lako bi zapravo mogla biti čudovište, duboko u sebi. Verovatno i jeste. Nismo li skoro svi? Ne bi to bio loš način da se rikne, da sam u tom trenutku želeo da odustanem. Sviđala mi se

svako ima pune police maski za razne prilike.

Zadovoljstvo mi se mešalo sa uzrujanim uzbuđenjem, osećajem zabranjenog voća; beše to nekakva pritajena radost sumnjive prirode.

Inače u budnim časovima držim te uspomene bezbedno uštekane, ali noću se ponekad oslobode, doplešu između rafova i budalesaju se oko šaltera za misli i ideje, je’n, dva, tri.

Ona se zagleda Džulijanu u oči – dva lednika koja su isijavala studenu večnost