Ako dugo gledaš u ponor

Vidjela sam to, osjetila sam to, i tvrdim: na samom dnu postoji olakšanje.

„Čovjeku je dat broj koraka koji će proći, dat mu je broj zalogaja koje će progunuti, dat mu je broj suza što će proliti… mi smo, izgleda, naše isplakali“, kaže otac

nema tih nogu koje će umaći od sudbine.

nikome u Eroziji nije bila dovoljna svoja kuća. Svi su brinuli tuđu brigu i pretresali tuđe postelje. Čini mi se, svi su znali, koliko ko ima kašika.

Vođen saznanjem da se u njegovom narodu supstanca prekrasnog ukusa i mirisa vidi kao trulež, profesor Sipac bio je vrlo oprezan.

srce nije mramor kamen
da ne boli kad ga lome,
zato nemoj da me pitaš
kako je sad srcu mome.

Ko se bori s čudovištima, mora paziti da pritom
i sam ne postane čudovište. I ako dugo gledaš u ponor,
i ponor gleda u tebe.

Fridrih Niče

A narod se hrani bilo čijom nesrećom, teškim prokletstvom i tuđom bolešću

Dvoumili se, plašili se i majka i sin: da li je taj džemper zaista zaboravljen ili je nekome dijete bilo toliko bolesno te je ostavio džemper kako bi, na taj način, predao bolest onome koji ga obuče.

Ono sjeme koje bik štrcne u menzuru – to je životna esencija koja će, jednog dana, biti i nagon, i potreba, i strast, i ljubav, i koja će tražiti posao, vlast, položaj i smisao.“