Bez oca: najslobodniji od slobodnih? Ma, ne, dragi moj: dete bez oca nikada ne odraste, ama nikada, ni uz pomoć iscrpljujućih marševa, ni uz pomoć oluja u planinskim vrhovima, niti prolaženjem kroz pustinje, ne postaje ono tako kompletan čovek, u najboljem slučaju biva neko ko preteruje. Nisi ti slobodan, jer misliš da čoveku nikada nije potreban otac, nego ostaješ izvan svega. Prognanik si ti, prognan ne samo iz očevog grada, nego sa svih mesta, neko ko nigde ne pripada. Nastupaš kao princ, ti, bez oca, u slobodnom prostoru, i, ako si princ, ipak si samo princ niotkuda, princ bez teritorija. Kao takav vitez, ti, bez oca, hteo si da budeš nezavisan u borbi za ideale, a odricao si ih se čim bi na njih naišao, neodgovoran, baš kao što si se otpočetka odricao svog oca, kao neko ko za njega nije bio odgovoran. Kao ljubavnik si samo sanjario… Jedino si sebe imao pred sobom… Kao neko nastupajući, čak i u skrivenom, čak i tamo gde nije bilo ljudi… Nestani, ti, druškane bez oca.