Poslednji od nas

To je problem sa mazohistima, nemoguće je poželeti da im bude loše, a da im pritom ne činite dobro.

Ostavljaš utisak da si dobro primio udarac i svario šok, a onda se nekoliko dana kasnije pojaviš sa nekim samo tebi svojstvenim načinom da rešiš problem.

Osveta ostaje najsigurniji oblik pravde.

Zlo postoji kao što postoje i sadisti. Nemojte tražiti opravdanje za njih, ono ne postoji. To je u dubini njihove prirode. Oni osećaju zadovoljstvo dok povređuju druge. Treba ih izbegavati ili, ukoliko imate mogućnosti za to, dokrajčiti ih; ipak, kao osetljivo biće, vi imate granice koje ti ljudi nemaju.

lako je naći rešenje kada su godine prošle, ali odluke se donose u magli trenutnih okolnosti.

„Ostavljaš utisak da si dobro primio udarac i svario šok, a onda se nekoliko dana kasnije pojaviš sa nekim samo tebi svojstvenim načinom da rešiš problem. Često pomislim da je tvojim trenutnim besom lakše upravljati nego onim odloženim“

„Čak i tri decenije kasnije. Ovde je sve politika. Ne možete ni da zamislite koliko ova zemlja pati od procedura. A da ne govorimo o dozvolama i opozivima, o raznobojnim formularima. Provodim dane nad njima. Postaje obeshrabrujuće. Osećam se sposobnim da pobedim Zemljinu težu. Ali ne i papirologiju.“

Nisam videla ništa loše u tome da se beži. Realnost je grozna. Moja majka je to najbolje znala. Svaka osoba rođena u ovom veku mogla je da vidi pravo lice realnosti. Ona je ograničenje, poniženje. Neprekidno žrtvovanje snova i beskraja.

Prijateljstvo je ono čime se zadovoljavamo kada ne možemo da tražimo više od nekog ko bolje izgleda od nas. Osim ako prethodno nije rešeno pitanje seksa, a ni to nije uvek dovoljno.

„Bolje bi ti bilo da budeš srećan, Verne. Ako upropastiš ovu priču sa Rebekom, neću ti to oprostiti.“

Potapšala me je po ramenu i prošla pored mene. Srce mi se stezalo dok sam gledao kako se udaljava. Nije pustila ni suzu. Hodala je brzo i pravo, ne osvrćući se.