Profesor žudnje

Prvo veče, kad je došao po mene, onako snažan, kočoperan i muževan, rekla sam mu: ’Čujte, gospodine Loveri, imam trideset pet godina, bolesna sam ko šugavo pseto i ne volim da budem zajebana.’ A on je odgovorio: ’Znam koliko godina imate, svako se ponekad razboli, a zajebavanje me ne zanima.’ I tako smo izašli; i bio je tako divno samouveren; i zaljubio se u mene – i, naravno, zaljubio se u nameru da me spase. Ali ja ga nisam volela. Toliko puta sam htela da prekinem s njim. Samo, kad sam prekinula, kada je trebalo da prekinem, tako bih se poplašila… I tako smo se uzeli.“

„Težnja za prisnosću, ne zato što nužno doprinosi sreći, već zato što je sama po sebi neophodna, jeste jedna od Čehovljevih najčešćih tema.“

Nikakav oholi mladi gospodar nad ljubavnicama i kurvama, nikakav starmali predstavnik satira i razvratnika, i, pomalo, žutokljuni seksualni napasnik – ništa, samo „klinac“. A zatim, blago, sasvim blago (jer, iako je to cura koja cvili kad je vučeš za kosu i vrišteći traži još kad joj pût žeže malo bola, iako u najmračnijim kafanskim rupama pokazuje muškaračku odvažnost, a u riskantnom svetu auto-stopa čelične živce, ne računajući zapanjujuću svest o neotuđivom pravu da radi šta god hoće i potpuno odsustvo griže savesti ili sumnje u sebe, što me takođe očarava, ona je u isto vreme i učtivo, uljudno, prijazno, savršeno vaspitano dete stokholmskog lekara i njegove gospođe), ona zatvara vrata za sobom kako ne bi probudila porodicu koja nam je iznajmila sobu.

„Marljiv danju“, kažem im, „raspusan noću.“ Umesto „raspusan“, uskoro nalazim da je najbolje da stavim „žudan“ – na kraju krajeva, ne živim u nekom venecijanskom dvorcu, nego u studentskom gradu u državi Njujork; osim toga, ne mogu da unosim još veći nemir među ove devojke nego što, očigledno, već činim, svojim „rečnikom“ i naraslim ugledom „samotnjaka“.

svom odanom sledbeniku obuzetom strahopoštovanjem, da imitira

„Nemac, kao pojedinac, znate, nije rđav. Međutim, samo sastavite tri Nemca zajedno i slobodno otpišite ceo svet.“

„Slatkim bi dahom mirisala ruža / Da joj i kakvo drugo ime damo.“

Pokušaj samo da ljudima izmamiš pare. Pokušaj da ljudima izmamiš osećanja, pa ćeš videti kako ćeš se provesti.

I tako, jedva da je za mnom decenija života u svojstvu zrele osobe, a već me spopada osećanje sa sam sve šanse proćerdao; odista, dok razmišljam o svojoj prošlosti nad tom dirljivom emajliranom šerpicom, neprestano me pritiska osećanje da sam svršio ne samo sa jednim lošim brakom već, zapravo, sa čitavim ženskim polom, kao i da sam tako sazdan da nisam kadar ni sa kim da živim u slozi.

Uspeh u ophođenju s nepoznatim svetom, saopštava mi Baumagarten, sastoji se u tome da im nikad ne postavljaš pitanja na koja se ne može odgovoriti bez razmišljanja, a da onda sasvim pažljivo saslušaš odgovor, ma kako prozaičan bio. „Seti se Henrija Džejmsa, Kepešu – ’Dramatizuj, dramatizuj’. Navedi taj svet da shvati da je odista zanimljivo ko su, odakle su i šta imaju na sebi. Da je to, u izvesnom smislu, suštastveno. To je saosećanje. I, molim te, ne prosipaj ironiju! Kod tebe je problem što ih poplašiš svojim izvanrednim smislom za kompleksnost stvari.