To je ono znanje koje se javlja dok gledamo fotografiju srećnog para koji je proslavio zlatni pir. Talozi decenija, potomci okupljeni na porodičnoj fotografiji. Ali, zadržimo pogled još malo na licu slavljenice, te tihe starice anđeoskih crta, i pojaviće se Neko, vidljiv koliko i vir na sredini reke, blagim naborom površine. To je najstrašnije, nepobitna činjenica da uvek postoji Neko. I onda kada ga nema, postoji Neko. Ja sam uvek želeo da budem taj Neko. Jer samo tako, činilo mi se, život ne može da me prevari, samo u tom crnom fondu krije se dobitak koji, neproknjižen, jeste jedino zadovoljstvo koje ne prolazi. Naprotiv, vremenom samo jača. To su oni nerazvijeni negativi, nepoznata geografija duše. Džakarta, pljusak, paprat. Odlomak neviđenog života, običan trenutak, a nekako najbliži. Nešto me je zaparalo. I tugom, i lepotom. Šta bih dao za vlasništvo nad poluminutnim letnjim pljuskom u očevom životu.