Čovek je krenuo, ali je zastao i poslednji put se okrenuo. „Pre nego što odem, Lorel, možeš li mi reći – jesu li tvoji mama i tata srećni?“
Lorel je namreškala nos; nije ga sasvim razumela.
Objasnio je: „Da li se šale i smeju, da li se igraju i plešu?“
Ona je zakolutala očima. „O, da“, rekla je. „Stalno.“
„A je li tvoj tata dobar čovek?“
Počešala se po glavi i klimnula. „I zabavan je. Stalno je zasmejava, pravi joj čaj, a znate li da joj je on spasao život? Tako su se i zavoleli – mama je pala s visoke litice, uplašila se, bila je sama i sigurno u smrtnoj opasnosti, a onda je moj tata skočio za njom iako je u vodi bilo ajkula i krokodila, a verovatno i pirata, i izbavio je.“
„Zaista?“
„Jeste. A posle su jeli školjke.“
„Pa, Lorel“, rekao je čovek, Džimi, „mislim da je tvoj tata čovek kakvog tvoja mama zaslužuje.“
Onda je spustio