Solunska III

Sivilo se šunja kroz krvotok, a kiša obara pogled i ne dâ ljudima da podignu glavu. A u pognutoj glavi kote se mračne misli. I truju li je, truju.

Ćale je bio lud, ali je lud bio i ceo svet. Zato je ćale i mogao da ga razume. Malo je bilo normalnih kojima je to bilo jasno. Ali i ti normalni su s vremenom poludeli.

umetnost, to je istina, a život, to je kopija onoga što želimo da budemo.

Život je, u stvari, sazdan od tih nekoliko jebenih dana koji ga čine posebnim. Ostali dani su samo gomila protraćenog vremena.

Kao da je to neka stigma što ljudi imaju šizofrenije, anksioznosti, paranoje, ludila. Kad slomiš ruku, onda si heroj, kad zaradiš rak, onda si nesrećnik, a kad te spopadne šizofrenija, onda si sramota porodice.

Ja sam svoj svjetonazor već stekao i dovoljno ga otrovao egom, znanjima i taštinom da sad počnem iz početka.

Ćale je bio srećan što sam kod kuće, što sam se smirio i što više ne radim sa stranim agentima. Mnogo mu je lakše bilo kad nisam bio menadžer. Bio je zadovoljan što sam mu stalno na oku, miran i poslušan, daleko od toga da nešto zabrljam. Znate kakvi su roditelji, oni misle da im je sa decom sve u redu ako su blizu njih, potpuno suprotno od onoga kako deca doživljavaju svet. Deca ne mogu da budu srećna ako su blizu roditelja, i tu leži suštinski konflikt između roditelja i dece. Ljubav se ne pokazuje grljenjem, ljubav se pokazuje odgurivanjem! Moj ćale to nije znao. Stalno me je privlačio sebi, umesto da me pusti da odem

Ali u njihovom međusobnom optuživanju za bolest koja je snašla njihovog sina jedinca, keva je uvek pobeđivala tako što joj suze i jecaji prekinu govor i što joj iz usta izađu reči koje, kada je pri sebi, nemaju šanse da ih čuju tuđe uši. Tada se ćale primiri, zagrli je i poljubi, pa pozove mene, tobože nevoljno, da im padnem u naručje, pa im se ja pridružim, padnem im u zagrljaj, sa toliko topline koliko samo gnezdo u kome si se izlegao može da ima. Tada se uvek pitam da li je samo nesreća u stanju da prizove ovoliku sreću.

Ćale je bio lud, ali je lud bio i ceo svet. Zato je ćale i mogao da ga razume. Malo je bilo normalnih kojima je to bilo jasno. Ali i ti normalni su s vremenom poludeli.

Na svaku vest koja bi obojila taj dan u crno, vikao je zlurado kako je on znao da će se to dogoditi, kako je on bio u pravu, kako bi krajnje vreme bilo da mu se počne verovati. Nije mi bilo jasno da li je on to govorio kevi i meni, spikeru, uredniku Dnevnika, generalu koji je davao izjavu ili političaru koji je tu izjavu demantovao. Njemu je nadolazeći jebeni rat bio samo znak da je oduvek bio u pravu i da smo svi mi što smo ga proglašavali paranoikom bili ludi.