Lek protiv smrti

ednom, iza ponoći, čeprkajući po dnu velikog ormana s ogledalom, u bivšoj bračnoj sobi mojih roditelja, slučajno sam nabasao na onaj mali aluminijumski radio koji sam nekad slušao na žicu utaknutu u struju. Pregledao sam ga. Bio je ispravan. Spojio sam diodu sa nultom pozicijom u strujnoj utičnici i začuo Lastin glas iz metalne slušalice. Dakle, sada je bila voditeljka. Pozivala je slušaoce da zajedno s njom kreiraju temu za program te noći.

Jednom, iza ponoći, čeprkajući po dnu velikog ormana s ogledalom, u bivšoj bračnoj sobi mojih roditelja, slučajno sam nabasao na onaj mali aluminijumski radio koji sam nekad slušao na žicu utaknutu u struju. Pregledao sam ga. Bio je ispravan. Spojio sam diodu sa nultom pozicijom u strujnoj utičnici i začuo Lastin glas iz metalne slušalice. Dakle, sada je bila voditeljka. Pozivala je slušaoce da zajedno s njom kreiraju temu za program te noći.

Lepio sam se za Led cepelin i njihovu Black Mountain Side:

Nisi morala da mi kažeš da me voliš i nisi morala tako da me napustiš...

To što najviše rastanaka ima u proleće. A zimi... Ljudi su zimi privrženiji jedni drugima. Možda su i uplašeniji. Nikuda ne idu. Mali topli sobičci čuvaju ih i drže na okupu.

U to vreme bio sam izgubljen. Nisam uspevao da jasno sagledam svoj život. Mislim da ni okolina nije dokraja bila svesna moje ničim izazvane inertnosti.

kao neuspešnim pokušajem prirode da mi podari krila