Kruženje oko Sunca

„Tako je bilo osvežavajuće videti one zaprepašćene stare koke. Ali prestale su da kokodaču čim su videle kako smelo preskačeš ograde. Lepa žena koja ume da sedi na konju sama je sebi dovoljna potvrda.“

Za mene je avion bilo nešto sasvim novo. U onih nekoliko prilika kad sam videla poneki, na velikoj visini, kako seče svetloplavo nebo i ostavlja oblačiće dima, učinilo mi se blesavo i pogrešno, kao dečja igračka. Međutim, Denisa je očigledno privlačilo letenje, a i Maju.

„Zar se ne plašiš da ćeš se sunovratiti?“, pitala ju je gospođa Karsdejl-Lak s nevericom, mašući uporno rukom oko vlažnog lica i vrata.

„Svi nekako moramo otići.“ Maja se osmehnula a na rumenom obrazu joj se pojavila jamica. „Ja ću se bar razbiti kako treba.“

Pravo kroz mučna poniranja i vazdušne džepove, jer ne možete u mapu upisati pravac onoga čega se bojite. Ne možete pobeći ni od jednog dela sebe, i bolje je što je tako. Ponekad pomišljam da nas vlastiti izazovi izoštravaju, a i menjaju – pista dugačka hiljadu šeststo metara i osamsto šezdeset litara benzina. Crne eskadrile oblaka probijaju se sa svih strana neba i svetlost jenjava iz minuta u minut. Uspem li u svemu ovome, nikako neću ostati ista.

Samo, to neće biti pre nego što ovom trenutku ne dam sve što imam.

„Užasno je opasno. Znam da to ne moram da ti naglašavam.“ Gledao je u kafu i razmišljao. „Ali ti se nikad ničega nisi plašila, zar ne?“

„U stvari jesam“, rekla sam, iznenađena vlastitim osećanjima. „Bila sam užasnuta... samo što nisam dozvolila da me to zaustavi.“

Zemaljski stvorovi su znali mnogo više od nas i proživljavali su sve iskrenije. Akacije nisu osećale bol ni strah. Sazvežđa se nisu borila niti su se povlačila, kao što nije ni prozirni mesečev srp. Sve je bilo u trenu, i beskonačno. Taj trenutak s Denisom će izbledeti, a i večno će trajati.

„O čemu misliš?“, upitao me je.

„O tome kako si me mnogo promenio.“ Osetila sam na vratu njegove usne, njegov dah. „Zbog toga postoji poezija“, rekla sam tako tiho da ne verujem da me je čuo. „Zbog ovakvih dana.“

Obe smo uzletele prema suncu i pale, srušile se opet na zemlju, osećajući ukus pomešanog voska i tuge. Denis nije bio njen, nije bio moj.

Nikome nije pripadao, nikada.

„Znaš, nije tako loše živeti kao lav“, rekao je Denis. „Čitava Afrika mu je trpeza. Uzima šta želi, kad to poželi, a i ne trudi se previše.“

„I on doduše ima ženu, zar ne?“ To nije bilo pitanje.

„Jednu po jednu“, razjasnio je.

Kad bi to bila vrlo duga noć, a san mi nikako ne bi dolazio, spustila bih sve brane i mislila na Denisa. Možda se izvalio na nekoj od Kareninih niskih kožnih fotelja uz sto napravljen od žrvnja, pa čita Volta Vitmana i sluša neku novu ploču s gramofona. Ili je u svojoj kućici kao iz bajke u Mutaigi, pijucka fini viski, ili je u Kongu, ili u zemlji Masaija u poteri za slonovačom, kudu antilopom ili lavom, pa baš u tom trenutku pogleda u isti splet zvezda koji i ja vidim s mojih prozora.

Kako samo ljudi mogu da nam budu blizu kad odu najdalje što je moguće, na kraj sveta. Kako su nezaboravni.

„Možeš uzeti mladunče iz savane kao što su oni uradili, i gajiti ga kao kućnog ljubimca ako ti se to dopada. U kavezu, kao što neki rade, ili da trči slobodno kao Padi. Možeš ga hraniti sirovim mesom pa da nikad ne nauči da lovi i češkati mu dlaku kako bi osećao ljudski miris kud god pođe – ali moraš znati da je ono što radiš izvrtanje nečeg prirodnog u nešto drugo. A neprirodnim stvorovima ne možeš verovati. Ne znaš ni šta je, a i on je zbunjen. Sirota prokleta životinja“, ponovio je i dunuo kroz nos da izbaci prašinu.