Alternativna istorija Srbije

Дакле, опште окружење у коме би деловао Ђинђић било је толико неповољно да је мала могућност да би се ствари много боље одвијале и да је остао жив после 2003. године.

А опет, тај паметни и духовити човек би и у опозицији био глас разума. Филозоф који је као средњошколац критиковао Тита, који је сазревао на анархистичкој сцени Западне Немачке, и без власти би био убедљиви критичар свега фанатичног, неразумног и понизног. У сваком случају, живи Зоран Ђинђић био би важан и благотворан чинилац нашег друштвеног и политичког живота.

Извесна наша историчарка је на једном месту рекла како смо радећи на Алтернативној историји Србије представили наше „историчарске мокре снове“.

.

Да закључим: цена Српске револуције била је страшна. Али то није био тренутак за ценкање. Да није плаћена, српска држава или не би постојала, или би била још мања и слабија него ова наша.

И поред свих мука, грешака, страдања, устанци су донели победу и путоказ за наредне векове. Као и француски револуционари, српски револуционари су „изборили слободу за себе и дали је другима“.

У блиставом низу победа, савршеној политичкој процени тренутка, са у српској историји од Немањића невиђеним дипломатским талентом, кнез је преговарао са османским везирима на путу ка блокираном Београду и коначно се договорио о аутономији из које је никла модерна српска држава.

Српски војсковођа је на Дрини сопственом крвљу написао писмо тражећи појачање.

Устаници су кона

био успостављен и имао би мањег утицаја на српско друштво. Питање је, међутим, да ли би наше елите и народ били задовољнији да је исход био такав.

Вука Караџића српски језик би се развијао другачије и спорије, али Србија би била обновљена, независна и њени државни циљеви би вероватно били остварени у границама османског Српства – на простору од Скопља до Бихаћа и од Београда до Бара. Односи са суседима свакако не би били идиличнији, али би били лишени идеализма и многих постојећих оптерећења, а самим тим и стабилнији. Комунизам би у тим условима такође теже

Страшна луна“ са Босфора, да парафразирам Његоша, још није била потамнела почетком 19. века.

Милошев устанак вероватно је најмудрије вођен српски рат од средњег века. Шаховски прецизно, дипломатски промишљено – од почетка до краја. Без непотребног насиља. У том кратком рату кнез је прихватио компромис, а постигао је све што је хтео.