Дакле, опште окружење у коме би деловао Ђинђић било је толико неповољно да је мала могућност да би се ствари много боље одвијале и да је остао жив после 2003. године.
А опет, тај паметни и духовити човек би и у опозицији био глас разума. Филозоф који је као средњошколац критиковао Тита, који је сазревао на анархистичкој сцени Западне Немачке, и без власти би био убедљиви критичар свега фанатичног, неразумног и понизног. У сваком случају, живи Зоран Ђинђић био би важан и благотворан чинилац нашег друштвеног и политичког живота.