Stranac u šumi – ćirilica

Дисао сам слободу а то је, вјерујем, најбитније да би се човјек уопште кретао

Храна је, чини ми се, нарочито укусна када је добијеш од некога до кога ти је стало.

Људи ће прихватити онога који се каје искрено, једнако као и невину и чисту душу, а можда и прије; чисте и невине душе, таквих људи има и то је дар од Бога, али су они странци у овоме свијету.

Али за деструкцију није потребна снага, него одсуство стида или, модерније речено, емпатије.

Можда је управо на стид Христос мислио када је рекао да треба да будемо као дјеца, јер стид је оно што спречава да се човјек веже за зло…

Нормално је плашити се бола. Подвиг није у томе да се не бојиш, него да савладаш страх, да живиш не само трпећи болове, него и упркос страху…

Ништа ми није било тако моћно у свим мојим дотадашњим спознајама као сазнање да је наш живот најчешће једно бјежање од бола. Бјежање, које често тражи и налази уточиште у страстима, а оне воде новом болу и новом бјекству. А шта би друго човјек требало да чини? Можда да се спусти до границе између бића и небића, да ту стане и научи се истинском животу који неће бити пијано тетурање од десне до лијеве ограде, то јест од страсти до бола. Можда ту, између тишине коју производи непостојање и музике коју ствара постојање, човјек схвати куда треба да ходи, ка чему да се усмјери.

Али, знаш како нас уче гусле, исто као и Јеванђеље, знаш врло добро да зло добра донијети неће! Србија ће бити криминализована и ви ту немате никакве шансе.

Уопште нисам сигуран да ли би, да су остали живи, били тако велики у мојим очима.

Знаш, многе ствари које нас муче дјелују много мучније прије него успијемо да их изрекнемо, да их избацимо из себе… Много пута у животу сам имао искуства која то потврђују. Зато је исповијест тако важна, није то случајно…