I druge priče

Sve bi bilo moguće izdržati kada bi ga ona čekala na izlasku iz škole u onim maglovitim jesenjim večerima u kojima ulična svetla pretvaraju sumorni grad u još sumorniju tamnicu.

Traže se svi oni podvodači, stranci, pokeraši, bleferi, sve one lepe žene i ukleti pesnici što su nekada sedeli u kafe-baru „Terazije“ dok je još bio nov i dok se u njemu služilo vruće mleko u čašama optočenim srebrom. Traže se svi oni bivši ministri, generali, policajci, isluženi špijuni, pederi, arhitekte sa olinjalim leptir-mašnama, sve one kurve se traže što su nekada sedele u plišanom „Mažestiku“ i pile kapuciner u šest po podne, pričajući da su im roditelji rastavljeni i da ih je zaveo profesor matematike kada su mu odnosile pismene zadatke kući.

U ovom malom oglasu traže se još i vlasnici onih adresa koje nam stoje na stolu, pisama za koja smo se zaklinjali da ćemo odgovoriti na njih, a zaboravili ih prekosutra. Traže se da nam oproste što im ne pišemo i što ne mislimo na njih.

Traže se dedovi, pradedovi, bake, prabake, stričevi, ujne, tetke, ujaci, braća od stričeva, tetaka i ujni, kumovi se traže i šuraci, šurnjaje, deveri, pašenozi, punci, tašte i svekrve, susedi; poslužitelji koji su nas gledali kako ulazimo mali, manji od makova zrna, a izlazimo veliki i ne primetivši ih, svi oni železničari i nepoznati vojnici koji su nam u vagonima treće klase nudili pečeno pile u masnoj hartiji i vino iz pletare („napijte se!“), i one starice što su nas darivale smokvama i stavljale bosiok na jastuk da lepše sanjamo, i one gazdarice iznajmljenih soba što su nas zvale na kafu u kuhinju, a bili smo im dužni, svi oni što su nas puštali besplatno na stadione i u bioskope, svi oni što su nam punili džepove orasima, a torbe slaninom i crnim hlebom kada smo odlazili i obećavali sami sebi da ćemo ih se setiti i da ćemo vratiti dobro dobrim, svi oni koje smo zaboravili zaokupljeni sami sobom.

Traže se svi oni koje smo ostavili u sporednim sobama, u podrumima i po tavanima, na usamljenim salašima i bolnicama, na grobljima bez pratnje, svi oni koje smo ostavili bez cigareta i razglednica, svi oni koji pobožno skidaju cipele pred vratima naših zastrtih stanova, pa im vidimo pažljivo zakrpljene čarape, svi oni koji nam tada počinju govoriti vi, svi oni što nikada nisu tražili ništa od nas, nego samo davali.
Svi oni se traže.

U ovom malom oglasu traži se ona nada polagana u sebe same i u vreme koje dolazi.
Ako ta nada izneveri, ako se ta nada ne vrati, njene dugove ne priznajemo za svoje!

Jer, svako od nas imao je jedan takav ulični časovnik na banderi i svako je imao rečenicu „onda, u sedam ispod sata?“ koja dolazi pre uspavanih beba, što će takođe imati neki svoj časovnik na banderi i neku svoju sličnu rečenicu.
Traži se još i nada.

Jedanput bismo primetili da mala kazaljka stoji na šest, a velika na dvanaest i ne bismo se čestito ni okrenuli, a kazaljke su opet stajale na šest i na dvanaest, samo bi između ta dva pogleda protekao ceo život. I on se traži – taj život što promiče od danas do sutra. Onaj život što je kolao, ključao, puzao, preklinjao, voleo, cmizdrio, čekao, zaustavljao se, podizao pogled, padao i ponovo se dizao ispod onog uličnog časovnika koji se traži, a koji je ko zna kuda odnesen.

Traži se onaj ulični časovnik na banderi pod kojim smo čekali, pod kojim su nas čekali, onaj sat što još uvek kuca u našem pamćenju. On se traži.
Ispod njegovih kazaljki upoznavali su se budući ljubavnici.
Ispod tih kazaljki su proživljavane najveće tragedije sedamnaestogodišnjaka, prema kojima je brodolom Titanika bura u čaši vode – čekanje bez ikakve nađe. Ispod njih su kockari ugovarali partiju pokera u sve što poseduju. Ispod njih su lopovi dogovarali svoje pohare. Ispod tog istrošenog brojčanika dangube su dangubile, prevarene verenice čekale svoje srećne suparnice sa naoštrenim noktima i živom sodom, bekrije pokušavale da utvrde koliko kasne za svojim životom, neuspeli – koliko je uspeh odmakao ispred njih, bolesni – koliko im još preostaje minuta, ilegalci – koliko treba čekati dok se ne rasprsne paklena mašina, policajci – hoće li naići ko sumnjiv, gimnazijalci – koliko će još trajati čas sa kojeg su pobegli…
Sve to ispod onog uličnog časovnika koji se traži.

Traži se jedna polovna nedelja bez vesti o nesrećama i ratovima, traži se jedan bilo kakav mesec bez plaćanja kirija, svetla, vode, vazduha, parkinga, benzina; slatko od ruža se traži koje više niko ne ume da pravi, traže se prijatelji, makar dotrajali, svi oni iščezli, otputovali, umrli, izgubljeni, poženjeni – traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo po deo: delove našeg vremena, naše ljubavi, traže se da vrate ljubav.