Vozimo se manje-više u tišini do hokamske plaže, dišući i razmišljajući. Zajedno smo, ali sami sa svojim mislima i jedno s drugim. Pokušavamo da zadržimo malo trome pospanosti koja još nije sasvim izvetrila. U svemu ovome postoji osećaj za urođen ritual. Nama se to ponekad dešava, stvari se jednostavno tako razvijaju. Malo čarolije prodre u naš život i mi je negujemo kao nežnu biljku. Sve ovo smo već radili ranije, to je jedna od naših stvari. Jutro na godišnjicu. Dok se zaustavljamo na parkingu, pitam se da li ćemo i dalje slaviti ovaj dan nakon što se venčamo za dva meseca. Možda će to biti naš novi dan?