M. Sin veka

Fašizam je revolucija, u redu, ali ne treba sve staviti na kocku. Treba ipak ostaviti poneki čvrst oslonac, treba obavezno izbeći utisak da se sve ruši. U protivnom, talase početnog oduševljenja kasnije će zameniti talasi panike. Umereno divljaštvo. Eto… to je potrebno za osvajanje vlasti: umereno divljaštvo.

Vođa fašizma uzme reč i objasni zašto su tu. Tu su zato što država koja više ne ume da se brani nema pravo da postoji. Kada bi u Italiji postojala prava vlada, kraljevski gardisti bi morali da uđu na ta vrata upravo u tom trenutku, prekinu sastanak, zauzmu njihovo sedište i sve ih pohapse. Nezamislivo je postojanje naoružane organizacije sa sve kadrovima i propisima u državi koja ima svoju vojsku i policiju. Samo što u Italiji država ne postoji. Ne vredi, fašisti moraju da dođu na vlast po svaku cenu, jer u protivnom istorija Italije postaje sprdačina.

Sujeverje je jedina vera prikladna za ovaj bedni svet, strah od jednog manjeg, nepoznatog, čudnog i osvetoljubivog boga.

Musolini ga ćutke sluša. U dijaboličnom osmehu tog visokog, mršavog i snažnog momka vidi i prošlost i budućnost. Fašizam je naučio socijalističku lekciju i izvukao pouku iz nje: mase se više ne potiskuju na margine istorije, već pozivaju na političku pozornicu.

usolini ga ćutke sluša. U dijaboličnom osmehu tog visokog, mršavog i snažnog momka vidi i prošlost i budućnost. Fašizam je naučio socijalističku lekciju i izvukao pouku iz nje: mase se više ne potiskuju na margine istorije, već pozivaju na političku pozornicu.

Celokupan moderan život je organizovanje neophodnih pokolja. Ukoliko bi neko ustao u odbranu života, bio bi smrvljen u ime tog istog života. Industrijska civilizacija se, kao i rat, hrani strvinama. Krv na bojnom polju i krv na ulici: krv ispod šatora i krv u fabrici.

Benito Musolini se plaši sopstvenih skvadrista i prezire ih, i to je u velikoj meri obostrano, ali sada se krug mržnje steže sa svih strana. Možda bi se, da može, vratio nazad i postupio drugačije. Ali prekasno je. Mora da se sluša niski nagon klase opijene osvetom. Noćni povetarac donosi nejasnu slutnju trijumfa.

„Znam da mrtvi imaju težinu. Znam to bolje od bilo koga drugog. Često razmišljam o prošlosti kao o nekoj stranoj zemlji.“ Fašista to kaže muklim, grobnim glasom.

Prvi put je nasumice izvađen leš nekog unakaženog, neprepoznatljivog vojnika kako bi ih sve predstavljao, prvi put se ljudi mole na grobu svojih dragih pokojnika kao pred oltarom nekog nepoznatog boga. Jedino ovaj mermerni kovčeg za nepoznati leš može da bude prikladan hram za kult rata u kome se čin ubijanja preobrazio u mehaničku operaciju i smrti koja je postala kolektivno, bezlično, ravnodušno iskustvo.

Fašizam mora da bude treći dok se kapitalizam i komunizam svađaju. Onaj koji se koristi. Treba da ostanu laki kako bi omogućili sebi svakojake zaokrete, kombinacije, manevre, kolutove, iznenadne skokove. Fašisti nisu jedna od dve velike klase koje se bore, oni su sloj između njih, duboka teskoba zbog psihološke krize nesigurnosti sitnog buržuja koji je razjaren zato što se plaši da će sve izgubiti, a još nema dovoljno, prodavca povrća koji ima utisak da je između nakovnja krupnog kapitala i čekića komunizma, koji ne zna više koje je njegovo mesto u svetu, koji, sumnjajući da ga uopšte ima, počinje da sumnja čak i u sopstveno postojanje. Potrebna je nova, velika, masovna partija tih ljudi koji se nalaze između i to unutar umirujuće parlamentarne perspektive. Sitnom buržuju je potrebna uteha, zemlji je potreban mir, treba im dati i jedno i drugo.

Poslanik Musolini se sada neobuzdano prepušta svojoj drskoj radosti. Postao je čovek kakvog je kao dečak mrzeo.