Kraljica senki

Kako je to bilo?“, tiho je upitala Manon. „Voleti.“

Jer to je bila ljubav – ono što je možda jedina Asterin od svih Gvozdenzubih veštica osetila i otkrila.

„Bilo je to kao da sam svakog dana pomalo umirala. Ali kao da sam bila živa. Bila je to radost toliko potpuna da je bila bol. To me je uništilo, raščinilo i prekovalo. Mrzela sam to jer sam znala da ne mogu da pobegnem i znala sam da će me to zanavek promeniti. A ona mala veštica... i nju sam volela. Volela sam je neopisivo – ne mogu da ti kažem ništa drugo osim da je to bila najmoćnija stvar koju sam ikada osetila, veća od besa, od požude, od magije.“

Nekada je mislila da je rođena da postane kraljica.

U međuvremenu je naučila da je rođena da bi bila vučica.

Ta divljina, ta neukrotiva žestina… Nisu porod slobodnog srca, već srca koje je spoznalo očaj tako potpun da je jedini način da mu pobegne bio da živi jarko i nasilno

Podsećaš me na to kakav bi svet trebalo da bude; kakav bi svet mogao da bude, jednom je kazala Kejolu.

Lice joj je buktalo. To je izgovorila jedna devojka; devojka koja je očajnički želela da preživi, da izgura dan za danom, toliko da nije ni dovodila u pitanje to što služi istinskom čudovištu njihovog sveta.

Opet će ona naći ljubav – jednog dana. I biće duboka, nepokolebljiva i nenadana, početak i kraj večnosti, ona vrsta ljubavi kakva menja istoriju, menja svet.

Premda je pretpostavljao da Elin jeste kraljica. Ona ne posustaje. Samo tera napred, plamteći jarko.

„Zbog tebe želim da živim, Rovane. Ne da preživim; ne da postojim. Živim.“

Trebalo je da uživa u njima. Trebalo je da se naslađuje svakim trenutkom provedenim sa svojim prijateljem.

Ali leče se. Vremenom.

A miris – borova i snega… Kako to da nikada nije shvatala da joj Rovan miriše na Terasen, na dom?