Kraljica senki

Kako je to bilo?“, tiho je upitala Manon. „Voleti.“

Jer to je bila ljubav – ono što je možda jedina Asterin od svih Gvozdenzubih veštica osetila i otkrila.

„Bilo je to kao da sam svakog dana pomalo umirala. Ali kao da sam bila živa. Bila je to radost toliko potpuna da je bila bol. To me je uništilo, raščinilo i prekovalo. Mrzela sam to jer sam znala da ne mogu da pobegnem i znala sam da će me to zanavek promeniti. A ona mala veštica... i nju sam volela. Volela sam je neopisivo – ne mogu da ti kažem ništa drugo osim da je to bila najmoćnija stvar koju sam ikada osetila, veća od besa, od požude, od magije.“

Nekada je mislila da je rođena da postane kraljica.

U međuvremenu je naučila da je rođena da bi bila vučica.

Ta divljina, ta neukrotiva žestina… Nisu porod slobodnog srca, već srca koje je spoznalo očaj tako potpun da je jedini način da mu pobegne bio da živi jarko i nasilno

„Zbog tebe želim da živim, Rovane. Ne da preživim; ne da postojim. Živim.“

Trebalo je da uživa u njima. Trebalo je da se naslađuje svakim trenutkom provedenim sa svojim prijateljem.

Ali leče se. Vremenom.

A miris – borova i snega… Kako to da nikada nije shvatala da joj Rovan miriše na Terasen, na dom?

„Proveo sam stoleća lutajući svetom, od carstva preko kraljevstava do pustara, nikada se ne smirujući, nikada ne stajući – ni na čas. Stalno sam gledao ka obzorju, stalno se pitajući šta me čeka preko narednog okeana, preko sledeće planine. Ali mislim… Mislim da sam sve to vreme, sva ta stoleća, samo tražio tebe.“

„Hajde da zatresemo zvezde.“

Ona mu je tiho rekla: „Zbog tebe želim da živim, Rovane. Ne da preživim; ne da postojim. Živim.“

Nije znao šta da kaže. Ne kada ga je to što mu je rekla pogodilo jače i dublje od svakog poljupca.