Kraljica senki

Kako je to bilo?“, tiho je upitala Manon. „Voleti.“

Jer to je bila ljubav – ono što je možda jedina Asterin od svih Gvozdenzubih veštica osetila i otkrila.

„Bilo je to kao da sam svakog dana pomalo umirala. Ali kao da sam bila živa. Bila je to radost toliko potpuna da je bila bol. To me je uništilo, raščinilo i prekovalo. Mrzela sam to jer sam znala da ne mogu da pobegnem i znala sam da će me to zanavek promeniti. A ona mala veštica... i nju sam volela. Volela sam je neopisivo – ne mogu da ti kažem ništa drugo osim da je to bila najmoćnija stvar koju sam ikada osetila, veća od besa, od požude, od magije.“

Nekada je mislila da je rođena da postane kraljica.

U međuvremenu je naučila da je rođena da bi bila vučica.

Ta divljina, ta neukrotiva žestina… Nisu porod slobodnog srca, već srca koje je spoznalo očaj tako potpun da je jedini način da mu pobegne bio da živi jarko i nasilno

napokon, Elin Ašriver Galatinijus se vratila kući.

Dobro došla kući, Elin.“
Zemlja golemih planina – Jelenroga – prostirala se pred njima, s dolinama, rekama i brdima; zemlja neukroćene divlje lepote.
Terasen.
A miris – borova i snega… Kako to da nikada nije shvatala da joj Rovan miriše na Terasen, na dom? Rovan joj je prišao dovoljno blizu da je dodirne po ramenu i promrmljao: „Osećam se kao da sam celog života tragao za ovim mestom.“

kada su prošli pored zasvođenog Kraljevskog pozorišta, čula se muzika – prelepa, izvanredna muzika – kako unutra svira.

.
„Nema nikoga ko to zaslužuje više od tebe“, odvratila je

Kejol Vestfal je otvorio oči.
Zagrobni život baš liči na spavaću sobu u kamenom zamku.
Ma

„Ko kaže? Mi vladamo svojom sudbinom – mi odlučujemo kako ćemo napred.“

vreme na svetu.
Kao da su sami na svetu.