Serafim

prirodno stanje ljudske civilizacije nije mir, nego rat.

Ja sam skroman čovek i ne žudim da budem slavan, na ovaj ili onaj način. Slava je za amatere.

hrana grješnika,

i kao istopljeni bakar,

ključat će u trbusima njihovim,

kao što ključa vrela voda.

Ovde u Berlinu… svedoci smo porađanja jednog novog zla, gospodine majore. A veliko zlo se izmetne u još veće ako dobri ljudi ne učine ništa.“

Pričali smo o životu i smrti.

Sa ulice dopire miris lipa i žamor berlinskog korzoa.

Nemanja srknu malo brenivina, stvarno je imao ukus lozovače, ali loše.

Ponekad mislim o novcu kao o vodi.

Ulazi u svaku rupu, svaku poru, dok potpuno ne potopi čoveka…

I ne primetiš kad si se udavio. Samo plutaš, poput leša ili trulog debla. U reci koju nazivaš životom a kojom upravlja tvoja sopstvena pohlepa i kojoj pravac i tok određuju novac, investicije, akcije, obveznice, nekretnine…

Vojnici su vojnici. Tako je i u Americi. Tako je svud na svetu. A rat je uvek isti… Jedino se on ne menja. Prljav, nepravedan, surov…“
„I večit“, reče Nemanja.
„I večit“, složi se Evans.

su mrtve stvari tako mrtve kao što živima izgleda, nit su svi živi uvek tako živi kao što misle da jesu. Verujte mi na reč, gospodine Andriću. Ja to vrlo dobro znam, ja sam pomalo i jedno i drugo.