Serafim

prirodno stanje ljudske civilizacije nije mir, nego rat.

Ja sam skroman čovek i ne žudim da budem slavan, na ovaj ili onaj način. Slava je za amatere.

Jedino se Beograd stalno menjao, ćudljiv i nemiran, kao nikad pripitomljena divlja životinja.

Već je pala pro

Da, da… Kad god neko pote

Strah čini vuka većim nego što jeste.“

„Pobogu, pukovniče…“, zavrte Hejstings očima u neverici. „To je bilo pre više od sto pedeset godina.“

„Neko će i za ovaj rat isto da priča. Da se desio davno… Ali u ratu i miru ne postoji juče i sutra, već samo danas. Zato što je on proces koji nikad ne prestaje. Baš kao ni ono što u mojoj porodici osećamo prema zavojevačima.“

straha, opreza i hercegovačkog akcenta.

U glasu mu se oseća mešavina

„Da li znate šta su to meka mesta?“

Nemanja srknu malo brenivina, stvarno je imao ukus lozovače, ali loše.

„To su mesta gde postoji, da je tako nazovem, rasekotina na tkanju vremena i univerzuma“, reče. „Gde su juče, danas i sutra sabijeni u jednu tačku. Koja je obično veličine vrha čiode.“