Priručnik o slikanju i pisanju

Stvarnost je nemoguće preneti jer je prilagodljiva, dinamična. I dijalektična. Znam ponešto o tome, s vremenom sam naučio, zato što sam slikao, zato što pišem. Baš u ovom trenutku svet se tamo napolju menja. Nijedna slika ga ne može zamrznuti: trenutak ne postoji. Talas koji je nadolazio već se razbio, list više nije krilo i šuštaće, uskoro, sasušen, pod nogama. A tu je i nadut stomak koji se brzo izduvava, istegljena koža se skuplja, dok se jedno dete batrga i vrišti. Nije vreme pustinje. Već nije vreme. Još nije vreme.

„Volim da budem s tobom.“ Ne verujem da lepše reči mogu da se upute bilo kome, niti znam koje bih druge voleo da čujem.

drugoj slici, sedeći na crvenom jastuku, Hrist kruniše Devicu. Vitale da Bolonja je zamislio dvoje adolescenata koji bi mogli biti brat i sestra ili momak i devojka. U dražesnosti Devičinih prekrštenih ruku nema religioznosti, kao ni u plešućem pokretu leve Hristove ruke, na kojoj samo jedna gotovo nevidljiva rana podseća na priče o krvi i patnji.

tornjeviti grad je prilikom ovog putovanja na mene ostavio najjači utisak kada sam otkrio jednog velikog slikara koji je živeo u XIV veku: Vitalea da Bolonju. Onaj Sveti Đorđe ubija aždaju ima, u isto vreme, jednostavnost najboljeg naivnog slikarstva i zgrčen pokret, fotografski, koji obuhvata figure u neumornom vrtlogu.

Lepa je bazilika Svetog Petronija, svetla, sa svojim oblucima uravnoteženim između verskog zanosa i ljudske mere koju ne želi da napusti, čak ni u ime neba, tle na kojem se rodila: ovde napolju, bolonjeski život plete svidljive niti zemaljskog zavođenja. Međutim, nedaleko odatle, u Crkvi Santa Marija dela Vita, nalazi se jedna od najdramatičnijih skulpturalnih kompozicija od kuvane gline koju sam do sada video. Radi se o Oplakivanju mrtvog Hrista Nikole del’Arke, napravljene posle 1485. godine.

meseci, u sedam gotovo netaknutih odeljaka, toliko obiluje bojama da omamljuje. Gubim se u detaljima koji me zadržavaju i osmehujem se pred Erkoleovom slikom koja prikazuje ljubav Venere i Marsa: smerno pokriveni čaršavom koji deluje kao predlog apstraktnog crteža, izgledaju kao da se odmaraju posle vođenja ljubavi. Od nje se vidi samo odsutni profil, dok Mars, u drugom planu, ali okrenut ka nama, zuri u mene, preko lica voljene, jednim jedinim okom koje je u isto vreme i smelo i postiđeno. Na patosu i na jednom kovčegu, ratnikovo oružje i damine odore.

Kozmea Ture sa scenama iz života Svetog Maurelija (ko li je to?) i jednog Svetog Jeronima koji se pripisuje Erkoleu de Robertiju

Neka se samo ne pomisli da u meni čuči vernik koji se na ovaj način ispoljava. Radi se pre o veoma zemaljskoj želji da se sazna kako može da se rodi jedan svet.

staklena vlakna Kanađanina Redingera, naborani cilindri, raspoređeni po podu, koji podsećaju na ogromne i slepe crve; oslikani komadi drveta iz ciklusa Pet godišnjih doba Jugoslovena Otaševića; Osobe Poljaka Karola Broniatovskog, desetine ljudskih figura od kartona ili smeše papira u prirodnoj veličini, gole ali obložene novinskom hartijom, postavljene u svim zamislivim položajima, na podu, u sedećem položaju, ležećem, okačene o plafon u grozdovima, u prostorima po kojima posetioci cirkulišu, kao da žele da ih napadnu, da ih zagrle, da ih poseduju; skulpture u bronzi Mađara Andraša Kiša Nađa koje deluju kao bazaltni prizmični oblici; bakropisi Urugvajca Luisa Solarija, skoro svi minijaturni, podsećaju na Goju, na kojima su ljudske figure zamenjene životinjama ili su u njihovom društvu; užasavajuće fotografije Amerikanke Dajane Arbus, ili fotografije užasa.

Takođe strepim da me u mnogim noćima čekaju more u Dečjoj sobi Austrijanca Oberhubera: jedna zagušljiva, prazna sala, sa zidovima u potpunosti obloženim platnima, na kojima su blagim tonovima naslikana ogromna deca, koja kao da isparavaju, ali muklo zastrašujuća.