Priručnik o slikanju i pisanju

Stvarnost je nemoguće preneti jer je prilagodljiva, dinamična. I dijalektična. Znam ponešto o tome, s vremenom sam naučio, zato što sam slikao, zato što pišem. Baš u ovom trenutku svet se tamo napolju menja. Nijedna slika ga ne može zamrznuti: trenutak ne postoji. Talas koji je nadolazio već se razbio, list više nije krilo i šuštaće, uskoro, sasušen, pod nogama. A tu je i nadut stomak koji se brzo izduvava, istegljena koža se skuplja, dok se jedno dete batrga i vrišti. Nije vreme pustinje. Već nije vreme. Još nije vreme.

„Volim da budem s tobom.“ Ne verujem da lepše reči mogu da se upute bilo kome, niti znam koje bih druge voleo da čujem.

Pitao sam sekretaricu Olgu da li zna ko je Lotreamon, a ona je kratko odgovorila da ne zna, ne pokazujući nikakvo zanimanje da sazna šta me je navelo da je to upitam. Pitala me je, međutim, koliko je sati, stao joj je sat, a ja sam joj rekao da će u sobi u kojoj se nalazimo za deset minuta biti jedan sat, ali da ne znam koliko je sati napolju, verovatno više

Da sam neko drugi, uključio bih magnetofon da zabeleži tu količinu različitih reakcija, reči izgovorenih pre, za vreme i posle, uzdahe, stenjanje, povremene uzvike, reči pune nežnosti koje traže kome da se daju i onda se predaju, bezobrazluke koji udaraju u krv i mozak, dogovore oko pokreta i položaja.

Sekretarica Olga je vodila ljubav sa mnom, ali ne zato što je poslušna ženka, ne zato što je navikla da bude podređena, a najmanje zato što nije odolela mojim čarima. Prihvatila me je zato što je tako unapred odlučila, ili se pripremila da tako odluči ako tako prilika nalaže.

Ljudsko ponašanje se odvija u svetu mogućnosti.

Veze kao što je ova imaju tu prednost da nisu burne. Traju dok obaveza obostrane vernosti ne postane teret, i završavaju se čim se ovaj prećutni dogovor prekrši. Ništa se ne gubi i ništa se ne komplikuje ako se igra otvoreno: samo u buržujskim vezama može da dođe do prevare, samo se brakovi pretvaraju u kaveze sa pobesnelim zverima i u pradavnu džunglu u kojoj žive dinosaurusi bez mozga.

Moj život je diskretno organizovana podvala: pošto ne dozvoljavam sebi da padnem u iskušenje preterivanja

Ima trenutaka kad pomišljam i ubeđujem sebe da sam jedini preostali slikar portreta i da se posle mene više neće gubiti vreme na zamorne poze, na traženje sličnosti koje svakoga časa izmiču, dočim izgleda da fotografija, koja je sada postala umetnost zahvaljujući filterima i emulzijama, zapravo mnogo uspešnije probija slojeve pokožice i otkriva onaj najintimniji omotač ljudskog lika.

Bilo je parova u ozbiljnim vezama ali jedan od njih nisam računao kao stabilan (jer kada sam ih poslednji put video još uvek nisu bili) i delovali su privremeno, kao što smo i Adelina i ja počeli da delujemo.