Đurđevim stopama

Dovoljno je da zatvorim oči i osetim miris jasmina na koji je mirisala njena kosa. Ne razumem se u ženske stvari. U sapunčiće, mirišljava ulja, suvo bilje, ali znam da Irina na to veoma obraća pažnju. Zato je ispred nje uvek kao prethodnica išao mirisni oblak.

Pre nego što bismo legli, ona bi čvrsto splela dve pletenice i pustila da joj slobodno padaju niz leđa. Ja bih joj prišao i jednu po jednu raspleo. Oko mene se širila mirisna jasminova šuma. Zaronio bih lice u grane od smeđih svilenih vlasi i spokojno usnio. I tako četrdeset dve godine.

Zid ruši vlaga, a čoveka briga.

I sada, kada sam spreman da zatvorim oči, i da ih više nikada ne otvorim, strepim, ali ne za sebe, već za njih. Za moje voljene, mučene Srbe koje Bog neprestano iskušava.

Znam da nemam kome da ih ostavim. Svi budući samo će razvlačiti blago koje će od mene preteći. Grabiće se oko trona na koji ne zaslužuju da sednu. Boriće se za prevlast, zaboravljajući na sve drugo. Ubrzaće neminovni kraj.

Nad despotijom će zauvek zaći sunce.

Osećam se krivim, iako će se to desiti kada mene više ne bude.

I u smrti nosiću breme da nisam za narod učinio dovoljno. I stid. I greh.

Oče, delim tvoj neuspeh… Dolazim da zauvek plačemo krvave suze nad zemljom koju smo više od svih voleli i izgubili…

Za jedan dobar dan mnogo se zlih pretrpi.

Zid ruši vlaga, a čoveka briga

Trenutno moj život izgleda kao posle selidbe. Sve mi je tu negde, ali ne znam u kojoj kutiji. Vreme je da raskrčim nered. Da prepakujem i sebe i svoje okruženje…“

Jesam tužna i nesigurna posle raskida i to je prirodno. Srce nije na dugme. Ne mogu se emocije kao potrošni materijal odbaciti i obrisati. Tinjaće u meni još neko vreme žal za onim što je moglo da bude, a nije se ostvarilo. Možda ću i plakati ponekad jer sam ostala sama. Uprkos tome, osećam da nisam pogrešila. Neću se osvrtati. Neka sve ostane u prošlosti. U njoj nema ničeg novog. Kao što je govorila moja baka, mene moja sreća negde čeka…“

Ćutanje je zlato a govorenje srebro.

Ruka koja daje ne oskudeva.

Slogom rastu male stvari, neslogom se i najveće raspadaju.