Mudrost nesigurnosti

Spolja gledano, naš život je iskra svetlosti između jedne večne tame i druge. Ni razdoblje između te dve noći nije vedar dan jer, što smo sposobniji da osetimo zadovoljstvo, to smo osetljiviji na patnju – i, bilo u pozadini ili u prvom planu, patnja je uvek s nama.

Napisana je u ubeđenju da nema prikladnije teme u vreme kad se ljudski život čini tako neobično nesigurnim i nepouzdanim. Ona tvrdi da je ta nesigurnost posledica pokušaja da se postigne sigurnost i da se, suprotno, spas i duševno zdravlje nalaze u najradikalnijem priznanju da nama nikako nema spasa.

Spolja gledano, naš život je iskra svetlosti između jedne večne tame i druge.

Kad zadržavaš dah, gubiš ga – što smesta priziva staru i veoma zanemarenu izreku: „Ko želi da spase dušu, izgubiće je.“

Bojažljiv um zatvara ovaj prozor uz tresak, i ćuti i ne razmišlja o onome što ne zna da bi brbljao više o onome što misli da zna. Ispunjava neobeležene prostore prostim ponavljanjem onoga što je već istraženo. Ali otvoreni um zna da i najpažljivije istražene oblasti zapravo uopšte nisu poznate, već samo obeležene i izmerene hiljadu puta. I neverovatna zagonetka onoga što obeležavamo i merimo mora na kraju da „nas izmami iz misli“ dok um ne zaboravi da kruži i traži sopstvene procese, i postane svestan da je biti u ovom trenutku čisto čudo.

Što više proučava univerzum do najsitnijih pojedinosti, pronalazi više stvari koje treba da klasifikuje, i tim više uviđa relativnost svih klasifikacija. Ono što ne zna izgleda da se geometrijskom progresijom uvećava u odnosu na ono što zna. Postojano se približava tački gde ono što je nepoznato nije samo prazan prostor u mreži reči, već prozor u umu, prozor čiji naziv nije neznanje, nego zapitanost.

Ljubav je princip organizacije i ujedinjenja koji svet čini univerzumom i raspalu masu zajednicom. Ona je sama suština i karakter uma, i prikazuje se u delovanju kad je um celovit.

Ljubav je princip organizacije i ujedinjenja koji svet čini univerzumom i raspalu masu zajednicom. Ona je sama suština i karakter uma, i prikazuje se u delovanju kad je um celovit.
Jer um mora da bude zainteresovan ili udubljen u nešto, baš kao što ogledalo mora uvek da odražava nešto. Kad se trudi da ne bude zainteresovan za sebe – kao kad bi ogledalo odražavalo samo sebe – mora da bude zainteresovan, ili udu-bljen, u druge ljude i stvari. Ne postoji problem u tome kako da volimo. Mi volimo. Mi smo ljubav, a jedini problem jeste kako je ta ljubav usmerena, usmerava li se pravo kao sunčev zrak ili pokušava da se okrene ka sebi kao „sveća pod mericom“.

Moramo da ponavljamo: sećanje, misao, jezik i logika su od suštinske važnosti za ljudski život. Oni su pola duševnog zdravlja. Ali osoba, društvo koje je samo napola duševno zdravo jeste duševno bolesno. Gledati na svet bez reči ne znači izgubiti sposobnost da oblikujete reči – da mislite, sećate se i planirate. Ćutati ne znači izgubiti jezik. Naprotiv, jedino u ćutanju čovek može da otkrije nešto novo o čemu bi govorio.

U najširem smislu te reči, imenovati nešto znači tumačiti iskustvo na osnovu prošlosti, prevesti ga pomoću sećanja, povezati nepoznato sa sistemom poznatog. Civilizovan čovek gotovo i ne zna da postoji drugi način razumevanja stvari. Svako, sve, mora da ima svoju oznaku, svoj broj, potvrdu, registraciju, klasifikaciju. Ono što nije klasifikovano nepravilno je, nepredvidljivo i opasno.