10% čovek

Kao pojedinci i kao društvo, prešli smo iz oskudice u obilje, iz tradicionalnog u progresivni način života, iz lišenosti luksuza u zasipanje luksuzom sa svih strana, iz loše zdravstvene nege u izvrsno medicinsko staranje o našem zdravlju, iz začetka farmaceutske industrije u njen puni procvat, iz provincijskog u globalizovani život, iz krpljenja i snalaženja u stalno kupovanje novog, a iz čednosti u neobuzdanost.

Naš želudac je mali i jednostavan, treba samo promešati hranu u njemu, dodati enzime za varenje i malo kiseline da pobije neželjene bubice; ali kad hrana produži put kroz tanko crevo, razlaganje pod dejstvom enzima se nastavlja, a hranljivi sastojci apsorbuju se u krv preko čitavog ćilima prstolikih izraštaja koji, sveukupno, daju unutrašnjosti tankog creva površinu ravnu teniskom terenu, i konačno stiže do slepe uličice, otprilike pre kao teniska loptica nego tenisko igralište, koja se nalazi na početku debelog creva. Ova kesica, u donjem desnom uglu vašeg trupa, naziva se slepo crevo i u njemu je središte mikrobne zajednice u ljudskom telu.

Priznajući važnost mikroflore po ljudsko zdravlje, moramo takođe da prihvatimo činjenicu da lečenje antibioticima ponekad može da napravi više štete nego koristi. Čak i kada se antibioticima uspešno izleči infekcija, oni mogu pritom da nanesu štetu koja bi pod idealnim okolnostima bila isključena. Problem otpornosti na antibiotike već je dovoljno opravdan razlog da smanjimo upotrebu antibiotika.

Pred kraj pete decenije XX veka američki naučnici slučajno su otkrili da antibiotici povećavaju rast pilića i do pedeset posto. Vremena su bila teška, sve brojnije gradsko stanovništvo u Americi sito sve skupljeg života. Pojavljivalo se osećanje da je lišavanje trajalo već dovoljno dugo, a jeftinije meso popelo se visoko na listi posleratnih želja. Delovanje antibiotika na piliće izgledalo je kao istinsko čudo, a odgajivači su radosno trljali ruke kada su otkrili da na svakodnevnu malu dozu leka goveda, svinje, ovce i ćurke reaguju svi odreda isto – ogromnim povećanjem rasta.

gojaznost nije uvek bolest proistekla iz načina života, uzrokovana prejedanjem i nekretanjem, nego je često posledica difunkcionalnog skladištenja energije u organizmu.

Svoje gene ne možete da birate, ali sasvim izvesno možete da birate svoje mikrobe.

Godine 1999. u Njujorku je u svojoj devedeset prvoj godini života preminula bivša bolničarka En Miler, pošto je poživela pedeset sedam godina duže nego što je trebalo. Kada su joj bile trideset tri godine, 1942, Milerova je imala pobačaj, posle koga je dobila streptokoknu infekciju i dospela na granicu smrti u bolničkoj postelji u Konektikatu. Kako joj se temperatura približavala četrdeset drugom podeoku termometra, njen lekar je zatražio od njene porodice dozvolu da preduzme drastične mere ne bi li joj spasao život.

Nameravao je, naime, da isproba jedan novi lek, koji nikad još nije bio dat pacijentu, a za koji je čuo da ga je napravila izvesna farmaceutska firma iz Nju Džerzija. Lek se zvao penicilin. Milerova je ležala u bunilu već pun mesec dana kada joj je 14. marta u pola četiri posle podne ubrizgana količina od jedne kašike leka – polovina od ukupne zalihe koja je u tom trenutku postojala u svetu. Oko pola osam groznica je popustila i stanje se stabilizovalo. Nekoliko dana kasnije pacijentkinja se potpuno oporavila. En Miler je bila prva u istoriji kojoj su antibiotici spasli život.

Naš mozak prolazi kroz zgusnut period razvoja u prve dve-tri godine života. Kad se rodimo, svako od nas ima gotovo punu svoju meru od oko sto milijardi moždanih nervnih ćelija – neurona – ali one su samo sirova građa, kao gomila nabacanih dasaka. Da bi se izgradilo bilo šta smisleno, neophodan je brižljiv stolarski rad uz pomoć sinapsi, spojeva koji povezuju neurone.

Mikrobi koji pripadaju našem telu zajedno sadrže 4.400.000 gena, koji čine jedan kolektivni genom. Uz 21.000 naših ljudskih gena, naše telo održavaju i vode i udruženi geni naših mikroba.

Izgleda da za mnoge bolesti koje prosto prihvatamo kao deo života krivac nije ni neka greška u našim genima, a ni to što nas naše telo izdaje, nego to što propuštamo da se staramo o vajkadašnjem produžetku naših ljudskih ćelija: o našim mikrobima.