Greh njene majke

Mala ruka, uzdrhtala, spusti se na oborenu glavu.

– Nisam ja tako svirepa, ali i ja sam izmučena.

– Oprosti mi! Bio sam grub! To je zato što te volim, jer sam i ja sebe izmučio grižom savesti što sam ti zadao toliki bol, tebi, jednom nežnom detetu. Kako sam strahovito patio posle one strašne noći našeg venčanja! Pao sam u postelju. Čini mi se bilo bi mi lakše da si me tužila, uložila makar kakav protest. Ali tvoje ćutanje, i pored tragedije tvoje mame, otkrilo mi je tvoju dušu. Da sam bio samo ja u pitanju i to nasleđe, odrekao bih se svega i nikad ne bih ono uradio. Ali u pitanju su bili Brankica, Dunja, Voja! Ja sam im bio i otac i mati, oni su od mene sve očekivali. Da sam ih ostavio, svi bi propali! Kako su oni sada svi srećni, kako te vole! Ali ja želim da i ti budeš srećna. Ako sam te prisilio na venčanje, ne prisiljavam te da budeš moja žena. Od tebe zavisi hoćeš li da ostaneš sa mnom ili da tražiš razvod braka! Veruj, ja te silno volim sada, ali osećam da nemam prava da gospodarim tvojim životom. Ništa neću silom. Ostani kod mene koliko hoćeš. Ovo je tvoja kuća koliko i moja, ispitaj sebe i reci mi hoćemo li biti muž i žena ili ćemo se rastaviti? Tvoja mati se ogrešila o mog ujaka jer je volela bogatstvo, a ja sam se isto tako ogrešio o tebe. Ali nisam voleo imanje zbog provoda, uživanja, razuzdanosti, nego da spasem siročiće.

Rešio sam da po svaku cenu spasem moje siročiće i da te ukradem, prisilim na venčanje i posle te vratim, zatražim razvod braka i dam ti odštetu za pretrpljeni strah i nasilno venčanje.

– Zašto to nisi uradio kad me nisi voleo?

Privukao ju je na grudi, zagnjurio lice u njenu kosu! Osetila je uzdah posle reči koje su dolazile kao dah noći:

– Neću da verujem da si ti prema meni nemilosrdna kao tvoja pokojna majka prema ujaku. Nisam se mogao rastaviti s tobom jer si mi se dopala.

– Samo dopala?

– Pa, da. Trebalo je da mi se dopadneš da bih te zavoleo. A onda je došla i smrt tvoje mame. Samo sam ti ja ostao.

– Ako je on osećao ljubav, sad znam da me ti nisi nikad voleo, već si se oženio da bi se dočepao nasleđa!

– Nasleđa? Malo moje, nemoj tako nepravedno da govoriš. – Ustao je i stao pored nje. – Kako si mogla verovati da sam te voleo kad te nisam video? Ja te volim, doista, od onoga dana kada sam te prvi put video, ali pre toga nisam bio zaljubljen u tebe jer te nisam poznavao.

– Nisi ti ni sada zaljubljen – uzdrhtalo je govorila. – Zašto igraš ovu komediju? Ah, sad mi je sve jasno! Nametnuli su ti mene i nisi mogao godinu dana da me vidiš. Imanje si voleo, ovu kuću, voćnjake, livade i njive, i pravio si se da me ne poznaješ. Doista, to je ljubav! A ja sam mislila da me makar malo voliš!

On je strasno steže u zagrljaj i pritisnu na grudi.

– Ja te sada, zaista, volim. Nikome te ne bih dao. Koliko sam patio i mrzeo ujaka kad sam saznao za zaveštanje, toliko ga danas volim i osećam da mi ništa lepše nije mogao zaveštati nego tebe! Morao je on tebe videti i znati koliko si slatka i dobra, inače mi ne bi dao za ženu neko čudovište!

– To su samo tvoje priče! Pusti me! Ne verujem ti! Muškarci su svi materijalisti. Novac je za njih glavno, a ne žena. Ala sam bila luda – nervozno se nasmeja. – Verovala sam u ljubav, a bila sam ti samo sredstvo da se obogatiš.

– Ne, ti ne misliš tako! Treba da se umiriš i onda ćeš sve shvatiti. Uzrujana si! Sve te je iznerviralo: i ono o tvojoj mami i mom ujaku. Ti si moja dobra ženica, razumećeš me. Zar bi ti volela da sam ja gladovao sa svojima?