Špijuni majke Srbije

Tajna organizacija „Crna ruka“ bila je srpska, a „Bela ruka“ jugoslovenska politička opcija. „Bela ruka“ je zaslužna i za abdikaciju prestolonaslednika Đorđa 27. marta 1909. godine, a učestvovala je u iznuđivanju abdikacije kralja Petra I Karađorđevića

Poraz Apisove organizacije ’Ujedinjenje ili smrt’ 1917. godine i pobeda ’Bele ruke’, pored drugih, ima kao posledicu i prelazak izvesnih ’crnorukaša’ na stranu Sovjeta i njihovu umešanost u tragediju od 9. oktobra 1934, u Marselju, i u puču, 27. marta 1941. godine, po onoj staroj: osveta je jelo koje se jede hladno“, kaže slikovito istoričar Miodrag Janković

„Pre nego što neko postane prevratnik – pučista, on je najpre zaverenik, urotnik, u dubokoj senci kovač planova protiv etabliranog poretka. To može biti i neko fasciniran vlašću, onaj koji žarko želi da bude pripadnik klase na vlasti ubeđen da ga je nepravda lišila mesta na glavnoj pozornici. Takvima se redovno pridruže avanturisti, svrgnuti političari željni revanša, nezadovoljnici sopstvenom karijerom, kao i osobe od ugleda, ali koje se boje svetlosti rampe i zato više vole ulogu sive eminencije, savetnika, vođe iz senke. Razume se, postoje i pučisti po zadatku, plaćenici ili agenti neke strane sile“, tvrdi Miodrag Janković.

Još za vreme svog boravka na jugu Srbije, Apis se priključio tajnom komitetu koji je tada već bio stvoren s ciljem da se odupre bugarskim pretenzijama. U isto vreme, postao je član Četničkog udruženja sa sedištem u Skoplju i Kumanovu.

„Pretpostavlja se da je glavni inicijator obnove procesa bio Moša Pijade, svojevremeno blizak krugovima oko Apisa, a i pripadnik ’Crne ruke’. Pijade je bio stalni saradnik u dnevnom listu Pijemont, glasilu ’crnorukaša’, koje je izlazilo od 1911. do 1915.

„Iako osuđen od oba suda na smrt i lišen milosti Krune ja umirem nevin i s ubeđenjem da je moja smrt bila potrebna iz viših razloga Srbiji. Iz ovog mog ubeđenja potiče i duševna mirnoća s kojom očekujem poslednji čas. Neka Srbija bude srećna i neka se ispuni naš sveti zavet ujedinjenja celog Srpstva pa ću i ja posle svoje smrti biti srećan i blažen, a bol koji osećam što ću od srpske puške poginuti, biće mi lakši u uverenju da je ta puška upravljena u moje grudi radi dobra Srbije, radi onog dobra Srbije i Srpskog naroda kome sam ja bio posvetio ceo svoj život...“

Kraj u kome je rođen Krcun, daje ljudima dar i posebno čulo vidovitosti. Zlatibor, Kremna, Tara i ceo užički kraj staništa su bistrih umova, romantičara i junaka.

Kraj u kome je rođen Krcun, daje ljudima dar i posebno čulo vidovitosti. Zlatibor, Kremna, Tara i ceo užički kraj staništa su bistrih umova, romantičara i junaka

„Kraj u kome je rođen Krcun, daje ljudima dar i posebno čulo vidovitosti. Zlatibor, Kremna, Tara i ceo užički kraj staništa su bistrih umova, romantičara i junaka.

Uplašio sam se samo jednom: kad sam počeo da se bavim ovim poslom, i to je neprestano trajalo sve dok ga nisam dokrajčio.