Zatočenici geografije

ke spoljne politike članstvo u Evropskoj uniji samo je prikrivena kandidatura za članstvo u NATO-u, a to je za Rusiju granica koja se ne prelazi. Putin je izvršio pritisak na Janukoviča, izneo mu ponudu koju je ovaj odlučio da ne odbije, i tako se ukrajinski pr

vlada pokušava da se pretvara da ima kontrolu i autoritet da sprovodi zakone u društvu

prethodnih petsto godina napadali su ih sa zapada nekoliko puta. Poljaci su Rusiju napali preko Severnoevropske ravnice 1605. godine, Šveđani pod vođstvom kralja Karla XII 1708. godine, Francuzi pod Napoleonom 1812. godine i Nemci dva puta, u oba svetska rata, 1914. i 1941. godine. Ako to posmatramo na drugačiji način, naime, računajući od Napoleonove invazije 1812. godine, ali sad uključujući i Krimski rat iz 1853–1856. godine i dva svetska rata do 1945. godine, Rusi su se borili na Severnoevropskoj ravnici i oko nje u proseku jednom u svake trideset tri godine.

Ukrajina prestala da bude sovjetska, ili čak proruska, Putin je znao da takvo stanje stvari mora da se promeni. Da li su to znale zapadne diplomate? Ako nisu, onda nisu znale pravilo A, prvu lekciju iz „Diplomatije za početnike“: kada se velika sila suoči s nečim što smatra egzistencijalnom pretnjom, pribeći će sili. Ako jesu znali, onda su Putinovu aneksiju Krima morali da smatraju cenom koju vredi platiti za privlačenje Ukrajine modernoj Evropi i sferi uticaja Zapada.

Krim je dva veka bio deo Rusije pre nego što ga je predsednik Hruščov dao sovjetskoj republici Ukrajini 1954. godine,

Kao reakciju na sve ovo, u sledećoj deceniji možemo očekivati da vidimo kako SAD ohrabruje svog NATO partnera Rumuniju da poveća svoju flotu na Crnom moru, dok se oslanja na to da će Turska držati poziciju na Bosforu.

Pošto su anektirali Krim, Rusi više nisu gubili vreme. Pod unapređenim uslovima iz 2011. godine ugovora o najmu luke Sevastopolj, Kijev je imao moć da blokira modernizaciju ruske Crnomorske flote. Sad tu moć više nema, pa je tako stotine miliona rubalja uloženo u razvijanje flote, modernizaciju i proširenje vojne luke u ruskom gradu Novorosijsk, čime Rusi dobijaju, iako luka nije na delu gde je voda duboka, dodatni kapacitet. Očekuje se da će do 2020. godine novih osamnaest ratnih brodova isplovljavati iz te dve luke, uz još osamdeset brodova koji čekaju na početak izgradnje. Flota ipak neće biti dovoljno snažna da se probije kroz Crno more tokom rata, ali je očigledno da se njen kapacitet uvećava.

Drugi je strateški problem to što u slučaju rata ruska mornarica ne može da izađe ni iz Baltičkog mora, zbog moreuza Skagerak koji ga povezuje sa Severnim morem. Ovaj uski prolaz pod kontrolom je članica NATO-a, Danskom i Norveškom; a čak i ako bi brodovi uspeli da prođu, put ka Atlantskom okeanu prolazi kroz tesnac GIUK (Grenland / Island / Ujedinjeno Kraljevstvo) u Severnom moru – o čemu će biti više reči kada se budemo bavili Zapadnom Evropom.

Rusi, istina, imaju malu pomorsku bazu u gradu Tartusu na sirijskoj obali Sredozemnog mora (čime se delimično objašnjava njihova podrška sirijskoj vladi kada su izbili sukobi 2011. godine), ali to je slabo snabdevena i opremljena baza, ne velika sila.

pristup Sredozemlju iz Crnog mora ograničen je Konvencijom iz Montrea iz 1936. godine, kojom je Turskoj – sada članici NATO-a – dodeljena kontrola nad Bosforom. Istina, ruski vojni brodovi prolaze ovim moreuzom, iako u ograničenom broju, ali to ne bi bilo dozvoljeno u slučaju sukoba. Čak i kad bi prošli kroz Bosfor, Rusi bi morali da pređu Egejsko more pre nego što bi stigli do Sredozemlja, a opet bi morali da prođu ili kroz Gibraltarski moreuz da bi došli do Atlantskog okeana ili da im bude dozvoljeno da prođu kroz Suecki kanal da bi dospeli do Indijskog okeana.