Zatočenici geografije

ke spoljne politike članstvo u Evropskoj uniji samo je prikrivena kandidatura za članstvo u NATO-u, a to je za Rusiju granica koja se ne prelazi. Putin je izvršio pritisak na Janukoviča, izneo mu ponudu koju je ovaj odlučio da ne odbije, i tako se ukrajinski pr

vlada pokušava da se pretvara da ima kontrolu i autoritet da sprovodi zakone u društvu

prethodnih petsto godina napadali su ih sa zapada nekoliko puta. Poljaci su Rusiju napali preko Severnoevropske ravnice 1605. godine, Šveđani pod vođstvom kralja Karla XII 1708. godine, Francuzi pod Napoleonom 1812. godine i Nemci dva puta, u oba svetska rata, 1914. i 1941. godine. Ako to posmatramo na drugačiji način, naime, računajući od Napoleonove invazije 1812. godine, ali sad uključujući i Krimski rat iz 1853–1856. godine i dva svetska rata do 1945. godine, Rusi su se borili na Severnoevropskoj ravnici i oko nje u proseku jednom u svake trideset tri godine.

Pošto su anektirali Krim, Rusi više nisu gubili vreme. Pod unapređenim uslovima iz 2011. godine ugovora o najmu luke Sevastopolj, Kijev je imao moć da blokira modernizaciju ruske Crnomorske flote. Sad tu moć više nema, pa je tako stotine miliona rubalja uloženo u razvijanje flote, modernizaciju i proširenje vojne luke u ruskom gradu Novorosijsk, čime Rusi dobijaju, iako luka nije na delu gde je voda duboka, dodatni kapacitet. Očekuje se da će do 2020. godine novih osamnaest ratnih brodova isplovljavati iz te dve luke, uz još osamdeset brodova koji čekaju na početak izgradnje. Flota ipak neće biti dovoljno snažna da se probije kroz Crno more tokom rata, ali je očigledno da se njen kapacitet uvećava.

Drugi je strateški problem to što u slučaju rata ruska mornarica ne može da izađe ni iz Baltičkog mora, zbog moreuza Skagerak koji ga povezuje sa Severnim morem. Ovaj uski prolaz pod kontrolom je članica NATO-a, Danskom i Norveškom; a čak i ako bi brodovi uspeli da prođu, put ka Atlantskom okeanu prolazi kroz tesnac GIUK (Grenland / Island / Ujedinjeno Kraljevstvo) u Severnom moru – o čemu će biti više reči kada se budemo bavili Zapadnom Evropom.

Rusi, istina, imaju malu pomorsku bazu u gradu Tartusu na sirijskoj obali Sredozemnog mora (čime se delimično objašnjava njihova podrška sirijskoj vladi kada su izbili sukobi 2011. godine), ali to je slabo snabdevena i opremljena baza, ne velika sila.

pristup Sredozemlju iz Crnog mora ograničen je Konvencijom iz Montrea iz 1936. godine, kojom je Turskoj – sada članici NATO-a – dodeljena kontrola nad Bosforom. Istina, ruski vojni brodovi prolaze ovim moreuzom, iako u ograničenom broju, ali to ne bi bilo dozvoljeno u slučaju sukoba. Čak i kad bi prošli kroz Bosfor, Rusi bi morali da pređu Egejsko more pre nego što bi stigli do Sredozemlja, a opet bi morali da prođu ili kroz Gibraltarski moreuz da bi došli do Atlantskog okeana ili da im bude dozvoljeno da prođu kroz Suecki kanal da bi dospeli do Indijskog okeana.

Rusija se zatekla u poziciji iz koje ne može da se povuče. Ako sabijete oprugu do njenih krajnjih granica, ona će se svom snagom vratiti. To uvek treba imati na umu.“

Zatim, tu su prozapadno orijentisane zemlje koje su ranije pripadale Varšavskom paktu, ali sada su sve članice NATO-a i/ili Evropske unije: Poljska, Letonija, Litvanija, Estonija, Češka, Bugarska, Mađarska, Slovačka, Albanija i Rumunija. Nije slučajnost što mnoge od njih spadaju u države koje su najviše stradale pod sovjetskom tiranijom. Gruzija, Ukrajina i Moldavija takođe bi želele da pristupe ovim organizacijama, ali ih i NATO i Evropska unija drže na distanci jer su blizu Rusije, a i zato što sve tri imaju ruske trupe na svom tlu ili prorusku teritorijalnu odbranu. Članstvo u NATO-u bilo koje od njih moglo bi da izazove rat.

proruskom taboru nalaze se Kazahstan, Kirgistan, Tadžikistan, Belorusija i Jermenija. Njihove ekonomije povezane su sa Rusijom onako kao što je veći deo ekonomije istočne Ukrajine povezan s njom (još jedan razlog za pobunu u Ukrajini). Najveća od ovih država, Kazahstan, diplomatski naginje ka Rusiji i veliki broj Rusa kao manjinskog naroda u njoj dobro je integrisan. Od ovih pet država samo se Tadžikistan nije priključio Rusiji u novoj Evroazijskoj ekonomskoj zajednici (nekoj vrsti Evropske unije za siromašne), koja je svoju prvu godišnjicu proslavila u januaru 2016. godine. A sve se nalaze u vojnom savezu sa Rusijom – Organizaciji ugovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB). ODKB pati od nemanja naziva koji se može svesti na jednu reč i od toga što predstavlja razblažen Varšavski blok. Rusija je i dalje vojno prisutna u Kirgistanu, Tadžikistanu i Jermeniji.