Devojka koja je čitala u metrou

Luksuzne muke, sitne radosti. One vezane za svakodnevnu rutinu: osećala je neku nejasnu zahvalnost kada bi kafa ujutru bila dobra i kada bi kiša, najavljena za celu sedmicu, padala samo noću

„Nikad ga nisam razumela. A ni on mene nije nikad razumeo. Pretpostavljam da je tako kod većine parova. Vatreno pričaju jedno drugom o svom životu, veruju da sve znaju, sve razumeju, sve prihvataju, a onda se pojavi prva pukotina, stigne prvi udarac, koji nije nužno zadat iz pakosti, ali je zadat, i sve se raspadne u paramparčad... i čovek ostane go i sam, pored stranca koji je takođe go i sam. To je nepodnošljivo.“

Ako ona nije mogla da vidi unutrašnjost knjiga – te milione rečenica i reči, koje su vrvele poput kolonija mrava – knjige su videle nju.

svi smo, u suštini, zaptiveni, nepropusni za tuđa osećanja, nesposobni da dešifrujemo pokrete, poglede, ćutanja, svi smo osuđeni da se, s teškom mukom, sporazumevamo pomoću reči koje nikad nisu one prave.

Mora da je to ta čuvena ljudska sudbina, onaj paket koji se dobije na rođenju – svi smo, u suštini, zaptiveni, nepropusni za tuđa osećanja, nesposobni da dešifrujemo pokrete, poglede, ćutanja, svi smo osuđeni da se, s teškom mukom, sporazumevamo pomoću reči koje nikad nisu one prave.

čuvena ljudska sudbina, onaj paket koji se dobije na rođenju – svi smo, u suštini, zaptiveni, nepropusni za tuđa osećanja, nesposobni da dešifrujemo pokrete, poglede, ćutanja, svi smo osuđeni da se, s teškom mukom, sporazumevamo pomoću reči koje nikad nisu one prave.

Kad se svet istanji

kao da je tek nit,

naše nevešte ruke

ne mogu ni za šta više da se uhvate.

Nisu nas naučili

ono jedino što bi moglo da nas spase:

nisu nas naučili da se držimo za senku.

„Tako je to u životu. Na nama je da pronalazimo ohrabrenja tamo gde naše oko ili naš entuzijazam, naša strast, naš... šta god hoćete... može da ih otkrije.“

Neke knjige su plahoviti, nepripitomljeni konji, koji vas nose u neobuzdanom galopu, dok se vi, ne dišući, nekako držite za njihovu grivu. Neke su brodovi koji mirno plove po jezeru u noći punog meseca. Neke su pak zatvori.

O knjigama je govorio kao o živim bićima – starim prijateljima, ponekad strašnim protivnicima, neke su ličile na provokativne adolescente, a neke na stare dame koje bockaju goblen pored vatre.