Maks se tog jutra raspričao o deci, o tome zašto ih neko poželi, ali tu je zapravo i bilo nečega: u suštini, govorio je o bezuslovnoj ljubavi. U vezama, u prijateljstvima, u svemu tražimo to, ali gde god poseješ ljubav izraste i korov uslova, svugde, samo ne u ljubavi dece i roditelja. Otporna je na svaki ožiljak, na svaku štroku i garež, čak i na duševnu izobličenost. U ćaletovoj i mojoj priči jedan lanac je, dakle, ipak bio stvaran, i zvao se upravo tako: bezuslovna ljubav; bio je razapet preko provalije našeg jaza u svako doba.