Zvezda nad prazninom

„Opasno je ubijati pesnike.“

„Slušaj ih samo…“

„Koga?“, upita Jasna.

„Ostale. Kako mu zavide. Kako ga mrze.“

„Daj, molim te… Ko može da mrzi Branka? On je jedno veliko dete.“

„Ne vide oni u njemu dete, dobra moja… Ne.“

„Nego šta vide?“

„Boljeg od sebe.“

„Pa, dobro… Branko jeste bolji pesnik od svih njih zajedno.“

„Kažite jedan svoj stih.“

Branko se malo zamisli. Otpi gutljaj rakije, pa na kraju reče:

„Hoće li sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj.“

„Je li to stih ili pitanje?“

„Ne znam, rode… Ti mi kaži.“

To je istovremeno blagoslov i prokletstvo. Na tebi je da odlučiš šta će da prevagne. A opet, niko te nikad nije pitao da li ga želiš.“

„Talenat?“

„Da. Pesnik se rađa, dobri moj… A niko ga ne pita da li želi to da bude. Moj otac je oduvek želeo da budem mašinovođa ili činovnik, on sve ovo moje bavljenje književnošću ne razume

Duboko udahnu studeni vazduh i crnilo koje ga je stezalo.

„Svoju reč.“

„Šta je veće od vaseljene?“, upita ona.

„Um“, reče on.

„Zašto?“

„Jer može da primi vaseljenu u sebe. Da izmašta stvari koje nisu nikada postojale niti će ikad postojati.“

„Da stvori poeziju?“

„I nju. Poezija je patetika uma.“

Njene oči iz ćilibarske boje pređoše u grimiznu.

„Drugo pitanje.“

„Slušam.“

„Šta je veće od kralja?“

„Pesnik.“

„Poslednje pitanje za tebe, pesniče“, reče ona i osmehom otkri redove prljavožutih zuba.Branko udahnu duboko. Voda u kojoj je stajao postade hladnija.

„Šta nikada ne možeš povući?“

Branko oseti kako mu srce zalupa brže.

Za života urezah u svoj kamen ovo bilje i zvezde bez noći.

Ko može da izgazi moj vrt.

Usekoh i ptice u kamen zvezdovit. Pogiboh od ptica.

Ko u snu spava taj ne sanja. Padoh.

Zemlja pade na mene. Padosmo jedno na drugo pomireni.

Brate, pozajmljujem ti ime; ono mi više ne treba.

„I videh pse koji su grizli zemlju, videh grešnike kako ih vitla zli vetar. Nebo… što laje i kišu prokletstva tešku i večitu… videh slepe vode Stiksa i blato mržnje, videh grad u plamenu i žene čije su ruke zmije, videh zid plača bez zvezda i čuh reči bola u vrtlogu onih koji su postali drvo ili kamen i ne mogu se smrti nadati onih jadnih koji se nikada nisu rodili… videh… videh… videh… i čuh… i zaplakah…“

„Vreme je reka nastala od svega onoga što se dešava“, reče Branko. „I još više… ono je brzak. Jer u istom trenutku kada se pojavi, stvar je već odnesena i talas donosi drugu… A za njom opet dolazi nova.“

Vreme prolazi, malo-pomalo, i sve laži koje smo izgovorili postaju istina