Zvezda nad prazninom

„Opasno je ubijati pesnike.“

„Slušaj ih samo…“

„Koga?“, upita Jasna.

„Ostale. Kako mu zavide. Kako ga mrze.“

„Daj, molim te… Ko može da mrzi Branka? On je jedno veliko dete.“

„Ne vide oni u njemu dete, dobra moja… Ne.“

„Nego šta vide?“

„Boljeg od sebe.“

„Pa, dobro… Branko jeste bolji pesnik od svih njih zajedno.“

„Kažite jedan svoj stih.“

Branko se malo zamisli. Otpi gutljaj rakije, pa na kraju reče:

„Hoće li sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj.“

„Je li to stih ili pitanje?“

„Ne znam, rode… Ti mi kaži.“

jaj rakije, pa na kraju reče:

„Hoće li sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj.“

„Šta mislite o vremenu-sudiji?“

„Vreme je lažno, ali sud njegov je istinit.“

„Dakle, druže Miljkoviću… Šta spremate novo?“

„Sa Milicom Nikolić prevodim stihove Mendeljštajma. I Hlebnjikova. Pored toga, pripremam bibliofilsko izdanje svojih stihova sa ilustracijama Radomira Stevića Rasa.

Vatra i ništa. To je naslov vaše knjige pesama koju ste nedavno najavili. Šta vas je nagnalo da tako naslovite knjigu?“

„Mudra uspomena na mračnog pesnika iz Efesa. Zasnivajući poeziju na heraklitovski shvaćenom ontosu, pokušao sam da izbegnem eleaćanski apsurdnu zamrznutost koja se, recimo, javlja u mojim Tragičnim sonetima.“

„Da li je poezija neprekidna svežina sveta?“

„Usvajam valerijevsku definiciju: Poezija je patetika uma.“

Veliki i mali pesnici.“

„Ko je naš najveći savremeni pesnik?“

„Nesumnjivo Vasko Popa.“

„Ako je religija opijum za narod, šta je onda rakija?“