Zvezda nad prazninom

„Opasno je ubijati pesnike.“

„Slušaj ih samo…“

„Koga?“, upita Jasna.

„Ostale. Kako mu zavide. Kako ga mrze.“

„Daj, molim te… Ko može da mrzi Branka? On je jedno veliko dete.“

„Ne vide oni u njemu dete, dobra moja… Ne.“

„Nego šta vide?“

„Boljeg od sebe.“

„Pa, dobro… Branko jeste bolji pesnik od svih njih zajedno.“

„Kažite jedan svoj stih.“

Branko se malo zamisli. Otpi gutljaj rakije, pa na kraju reče:

„Hoće li sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj.“

„Je li to stih ili pitanje?“

„Ne znam, rode… Ti mi kaži.“

„Šta je veće od vaseljene?“, upita ona.

„Um“, reče on.

„Zašto?“

„Jer može da primi vaseljenu u sebe. Da izmašta stvari koje nisu nikada postojale niti će ikad postojati.“

„Da stvori poeziju?“

„I nju. Poezija je patetika uma.“

Gliša znao da okarakteriše kao „SSSR odelo“. Ne zbog toga što je ujak podsećao na Rusa, već zato što je to bila Glišina skraćenica za svadbe, sa’rane i svečani ručkovi.

Živimo za sutra, zagledani u juče.“

„Oduvek sam bio samo to… Radoznao čovek. Na koga sve može da utiče a ništa da ga izmeni.“

Milivoje Božić, vozeći porše brzinom od 225

Uzalud je budim…“, reče.

„Molim?“

„To je rekao na početku i na kraju. Uzalud je budim.“

„Da. To je njegova najpoznatija pesma.“

„O mrtvoj Ciganki koju je ubila bomba?“

„Ne. O tome kako su naši životi ponekad puko poricanje smrti. I kako u tom poricanju, ponekad, ima nečeg većeg, uzvišenijeg… Njegova poezija. Neki kritičari i drugi pesnici… proglašavaju je morbidnom, mrtvačkom… U stvari… ona je sve suprotno od toga. Ona je njegov trijumf nad smrću.“

Eshilove tragedije, Male ratne priče Peka Dapčevića, Politički napisi Dostojevskog, Vizantijske slike Šarla Dila, roman Jedan razoren um Lazara Komarčića, Evo stiže sveća Erazma Fraja, malo dalje, na drugoj gomili su Gogolj, Lukrecije Kar, Ostrogorski i Neruda… Pored njih, oslonjeni na zid, čekaju svoj red za čitanje Fransoa Morijak, Georgij Plehanov, Andre Žid, Radovan Zogović i drugovi Marks i Engels.