Zvezda nad prazninom

„Opasno je ubijati pesnike.“

„Slušaj ih samo…“

„Koga?“, upita Jasna.

„Ostale. Kako mu zavide. Kako ga mrze.“

„Daj, molim te… Ko može da mrzi Branka? On je jedno veliko dete.“

„Ne vide oni u njemu dete, dobra moja… Ne.“

„Nego šta vide?“

„Boljeg od sebe.“

„Pa, dobro… Branko jeste bolji pesnik od svih njih zajedno.“

„Kažite jedan svoj stih.“

Branko se malo zamisli. Otpi gutljaj rakije, pa na kraju reče:

„Hoće li sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj.“

„Je li to stih ili pitanje?“

„Ne znam, rode… Ti mi kaži.“

Ja sam od Gospoda dobio ove ruke da odrubljenu glavu svog kneza u njih primim. Silnik mi odseče desnicu… Da pamtim kako je biti proklet i blagosloven u isto vreme. Nisam ga gledao u oči… Bio sam zaslepljen suncem. Ali kad sekira pade, ne osetih bol, ni tugu, ni radost… Isto je kao kada se rađamo. Drugi pate i vesele se. Drugi osećaju bol i radost. A mi… mi ne osećamo ništa.“

Starac spusti šake.

„Zarobljen sam u ovom pustom dvoru, kao u grobu. Lutam… tako… od odaje do odaje… Od ikone do ikone… Od kamena do kamena… I nudim svoju zdravu ruku za glavu svog gospodara. Gavranovi mi sleću na ramena i govore mi kako sam odavno mrtav. Ali ako mrtav jesam…“

Serafimoviću… ti…“, mucao je. „Ti se njemu diviš?“

Gavrilo je samo oćutao na ovo pitanje, što načelnika dodatno iznervira.

„Pa šta ako je pametan i obrazovan?“, besno će Samardžić. „To ništa ne vredi ako nije u službi revolucije.“

„Zvučite…“, promrmlja Gavrilo oprezno, „zvučite kao vaš prijatelj Davičo.“

Načelnik nije mogao da veruje šta je upravo čuo, sada više nije bio besan, već zbunjen.

„Slušaj me dobro, sinko… Neka bude on i najpametniji čovek u svemiru, ali to nije bitno. Bitno je da li radi za državu ili protiv nje. I zato te je drug Ćeća preko mene poslao da ih pratiš. Miljkovića i one njegove budale. Tvoj posao nije da se oduševljavaš njegovom posranom poezijom i njegovom inteligencijom, nego da štitiš ovu našu državu od takvih balegara. Je l’ jasno?“

Gavrilo klimnu glavom.

„Jasno.“

„I nije on za tebe Branko… Nije ti ni drug, ni rođak, ni kolega… On je reakcija. Nemoj to nikad da zaboraviš. Nikad.“

„Razumem, druže majore.“

Samardžić priđe stolu i uze paklu sa cigaretama.

„Ajde sad…“, reče, „na posô.“

Danas ljudi sve manje nose šešire jer je to, kažu komesari i kadrovici, „buržujska navika“, sem kad šešir na glavu natakne drug Tito, dok se sunča na Brionima ili ide po belom svetu. Predsedniku je dozvoljeno ono što livcu i profesoru gimnazije nije, ili ne bi trebalo.

„Ako bi neka moja pesma bila molitva, ona bi počinjala citatom Franca Kafke.“

„Kojim citatom?“

„Ne guraj me među izgubljene.“

„Misliš da dobri, nepostojeći Gospod to radi?“

„Ne mislim ja ništa… samo vidim. I osećam.“

„Ne pitaj da li sam pristao leševima da se hranim, ne pitaj da li me iko pitao pristajem li na sebe. Nikad. Niko. Ništa“, poče da deklamuje Branko stihove. „Ja ne bih pristao na škole, na more, na raniji još užas rađanja, na nemoć bebinstva, na smrtni ukus slatkih dojilja, na čekanje u redu vremena. Ali nikad. Niko. Ništa.“

Na stolu je rasprostrt primerak Politike kao da je mušema ili stolnjak. Na njemu su čaše, tanjiri, pepeljara i službeni pištolj, iz kog je izvađen okvir sa mecima. Sve podseća na scenu koja se događa na nekom palanačkom vašaru, fali samo gazda šatre koji nudi frišku jagnjetinu i bucmasta pevaljka da zacvrkuće Beogradski mali pijac potopila Sava… Doduše, sa radija se čuje Beti Jurković kako peva U sjeni palme i to svemu daje dozu ozbiljnosti jer, uprkos domaćinskoj atmosferi, kancelarija načelnika Drugog odeljena Uprave državne bezbednosti i dalje ima u sebi nešto poznato, policijsko, prihvatljivo nekima, odbojno za većinu. Ćeća je osećao i malo ponosa jer je sebe smatrao zaslužnim za uspeh mlade pevačice iz Opatije. Kompozitoru njenih pesama Bojanu Adamiču, kome je pomogao da osnuje Plesni orkestar Radio Ljubljana, savetovao je da je bolje da mlada drugarica koristi svoj nadimak kao umetničko ime pod kojim će da nastupa.

Kô sat bez kazaljke svetom otkucava…“, započe Branko, „pronađena praznina danu sagorelom…“