Zvezda nad prazninom

„Opasno je ubijati pesnike.“

„Slušaj ih samo…“

„Koga?“, upita Jasna.

„Ostale. Kako mu zavide. Kako ga mrze.“

„Daj, molim te… Ko može da mrzi Branka? On je jedno veliko dete.“

„Ne vide oni u njemu dete, dobra moja… Ne.“

„Nego šta vide?“

„Boljeg od sebe.“

„Pa, dobro… Branko jeste bolji pesnik od svih njih zajedno.“

„Kažite jedan svoj stih.“

Branko se malo zamisli. Otpi gutljaj rakije, pa na kraju reče:

„Hoće li sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj.“

„Je li to stih ili pitanje?“

„Ne znam, rode… Ti mi kaži.“

Za života urezah u svoj kamen ovo bilje i zvezde bez noći.

Ko može da izgazi moj vrt.

Usekoh i ptice u kamen zvezdovit. Pogiboh od ptica.

Ko u snu spava taj ne sanja. Padoh.

Zemlja pade na mene. Padosmo jedno na drugo pomireni.

Brate, pozajmljujem ti ime; ono mi više ne treba.

„I videh pse koji su grizli zemlju, videh grešnike kako ih vitla zli vetar. Nebo… što laje i kišu prokletstva tešku i večitu… videh slepe vode Stiksa i blato mržnje, videh grad u plamenu i žene čije su ruke zmije, videh zid plača bez zvezda i čuh reči bola u vrtlogu onih koji su postali drvo ili kamen i ne mogu se smrti nadati onih jadnih koji se nikada nisu rodili… videh… videh… videh… i čuh… i zaplakah…“

„Vreme je reka nastala od svega onoga što se dešava“, reče Branko. „I još više… ono je brzak. Jer u istom trenutku kada se pojavi, stvar je već odnesena i talas donosi drugu… A za njom opet dolazi nova.“

Vreme prolazi, malo-pomalo, i sve laži koje smo izgovorili postaju istina

Ja sam od Gospoda dobio ove ruke da odrubljenu glavu svog kneza u njih primim. Silnik mi odseče desnicu… Da pamtim kako je biti proklet i blagosloven u isto vreme. Nisam ga gledao u oči… Bio sam zaslepljen suncem. Ali kad sekira pade, ne osetih bol, ni tugu, ni radost… Isto je kao kada se rađamo. Drugi pate i vesele se. Drugi osećaju bol i radost. A mi… mi ne osećamo ništa.“

Starac spusti šake.

„Zarobljen sam u ovom pustom dvoru, kao u grobu. Lutam… tako… od odaje do odaje… Od ikone do ikone… Od kamena do kamena… I nudim svoju zdravu ruku za glavu svog gospodara. Gavranovi mi sleću na ramena i govore mi kako sam odavno mrtav. Ali ako mrtav jesam…“

Serafimoviću… ti…“, mucao je. „Ti se njemu diviš?“

Gavrilo je samo oćutao na ovo pitanje, što načelnika dodatno iznervira.

„Pa šta ako je pametan i obrazovan?“, besno će Samardžić. „To ništa ne vredi ako nije u službi revolucije.“

„Zvučite…“, promrmlja Gavrilo oprezno, „zvučite kao vaš prijatelj Davičo.“

Načelnik nije mogao da veruje šta je upravo čuo, sada više nije bio besan, već zbunjen.

„Slušaj me dobro, sinko… Neka bude on i najpametniji čovek u svemiru, ali to nije bitno. Bitno je da li radi za državu ili protiv nje. I zato te je drug Ćeća preko mene poslao da ih pratiš. Miljkovića i one njegove budale. Tvoj posao nije da se oduševljavaš njegovom posranom poezijom i njegovom inteligencijom, nego da štitiš ovu našu državu od takvih balegara. Je l’ jasno?“

Gavrilo klimnu glavom.

„Jasno.“

„I nije on za tebe Branko… Nije ti ni drug, ni rođak, ni kolega… On je reakcija. Nemoj to nikad da zaboraviš. Nikad.“

„Razumem, druže majore.“

Samardžić priđe stolu i uze paklu sa cigaretama.

„Ajde sad…“, reče, „na posô.“

Danas ljudi sve manje nose šešire jer je to, kažu komesari i kadrovici, „buržujska navika“, sem kad šešir na glavu natakne drug Tito, dok se sunča na Brionima ili ide po belom svetu. Predsedniku je dozvoljeno ono što livcu i profesoru gimnazije nije, ili ne bi trebalo.