Američka pastorala

Naša propast je bila to što se ne možemo takmičiti s postrojenjima u inostranstvu. A mi smo je ubrzali jer nismo donosili dobre odluke. Ali ni to nas ne bi spaslo. Jedino što je moglo da nas izvuče – a ja nisam za to, jer ne verujem da se svetska trgovina može kontrolisati, i ne mislim da to uopšte treba pokušavati – ali jedino što nas je moglo izvući jeste postavljanje trgovačkih zabrana, podizanje carine s pet na trideset, četrdeset posto…“

Njene gaćice pastelne boje. A ispod udubljenja na leđima, njena dečja guza, zadnjica koja prkosi gravitaciji i kao da pripada gornjem a ne donjem telu Merinog tela. Bez sala. Bez grama sala. I rascep, koji kao da je precizno izdubljen – taj predivni iskošeni čvor koji će se rascvetati spolja, razviti se s vremenom u žensku pičku uvijenu poput origamija.

Čovek potpuno poludi od želje da učini nešto kada zapravo više ništa ne može da uradi.

Čim im neko vreme niko ne progoni roditelje, oni hrle da gde god mogu izazovu neki progon.

Nikad je zapravo nije ni imao, ali činilo se da je tek sad shvatio da stvaranje damskih rukavica za svečane prilike u svim veličinama, tako da mogu odgovarati svima, ne znači i stvaranje života koji može odgovarati svima koje je voleo.

Ovo je silking, to je priča za sebe, ali evo šta će prvo uraditi… Ovo se zove pike mašina, na njoj se šiju najfiniji štepovi, koji se takođe zovu pike, za njih je potrebno daleko više umeća nego za ostale štepove… Ovo je mašina za poliranje, a ono se zove rastezalo, a ti se zoveš „duša“, a ja se zovem tata, a ovo se zove život, a ono drugo se zove umiranje, a ovo se zove ludilo, a ovo se zove patnja, a ovo se zove pakao, pravi-pravcati pakao, i moraš biti užasno jak da bi mogao da izdržiš, ovo se zove pokušavati nastaviti sa životom kao da se ništa nije dogodilo, a ovo se zove plaćati bogu previsoku cenu a samo on zna za šta, a ovo se zove želeti da budeš tata i želeti da je pronađeš i da je ubiješ i da je spaseš od onoga kroz šta sad prolazi ma šta to bilo gde god se dođavola sada nalazila, ovo nekontrolisano brbljanje se zove zaboravi na sve, i nimalo ne pomaže, ja sam polulud, razorna moć te bombe je prevelika…

je silking, to je priča za sebe, ali evo šta će prvo uraditi… Ovo se zove pike mašina, na njoj se šiju najfiniji štepovi, koji se takođe zovu pike, za njih je potrebno daleko više umeća nego za ostale štepove… Ovo je mašina za poliranje, a ono se zove rastezalo, a ti se zoveš „duša“, a ja se zovem tata, a ovo se zove život, a ono drugo se zove umiranje, a ovo se zove ludilo, a ovo se zove patnja, a ovo se zove pakao, pravi-pravcati pakao, i moraš biti užasno jak da bi mogao da izdržiš, ovo se zove pokušavati nastaviti sa životom kao da se ništa nije dogodilo, a ovo se zove plaćati bogu previsoku cenu a samo on zna za šta, a ovo se zove želeti da budeš tata i želeti da je pronađeš i da je ubiješ i da je spaseš od onoga kroz šta sad prolazi ma šta to bilo gde god se dođavola sada nalazila, ovo nekontrolisano brbljanje se zove zaboravi na sve, i nimalo ne pomaže, ja sam polulud, razorna moć te bombe je prevelika…

Svid se prepustio običnoj ljudskoj želji da još jednom živi u prošlosti – da provede nekoliko samozavarajućih bezazlenih trenutaka u vremenu kada je porodični život počivao ne na spoznaji o uništenju koje su preživeli, već na bledom saznanju o dalekom, krajnjem uništenju s kojim su se nosili stvarajući utopiju racionalnog postojanja.

je uopšte stvoren za tragediju i neshvatljivu patnju? Niko. Tragedija čoveka koji nije stvoren za tragediju – to je tragedija svih ljudi.

Čini nam se da ćemo, ako se poverimo nekome, osetiti olakšanje. Zato se i osećamo grozno posle toga – rasteretili smo se, ali ako je reč o nečem stvarno teškom i užasnom, nije nam ništa lakše – još je teže, jer egzibicionizam koji je sastavni deo ispovesti samo pojačava očaj.