Ada

Svako od nas ima neko svoje „srećno mesto“. To je mesto na koje se sklanjamo kada nam je potrebna uteha, ali i mesto gde odlazimo da bismo bili baš ono sto jesmo, bez ulepšavajućih filtera.

Na kraju, kada saberete sve vreme koje ste dirinčili da biste održali goli život, ispada da ste pola svoga veka proživeli po tuđim pravilima; dodate li tome vreme provedeno u spavanju, ostaje vam sasvim malo za slobodan život! Jedva jedna četvrtina ljudskog veka ili možda još manje... To bi trebalo tačno izračunati! Kako je to tužno!

Radio sam dugo na lepom izražavanju i vi verovatno primećujete da se izražavam glatko i, moglo bi se reči, gotovo književno, sem što mi se ponekad omakne po koja psovka. Ali, šta da se radi – živi smo ljudi!

nije bio bliže nebu kao u toj mansardnoj kancelariji niskog stropa, kroz čije je prozore mogao da vidi veliki kvadrat neba i da posmatra večno putovanje oblaka, nailazak oluja, ili da, gotovo pod prstima, u danima bez vetra, oseti fino sivkasto tkanje smoga.

Albert Kami, naime, tvrdi da je za dokolicu potrebno mnogo više snage nego za rad! – pokušah da joj objasnim. – Dokolicu, po njemu, mogu da izdrže samo izuzetno snažni duhovi dovoljni sami sebi...

Zašto je čovek prisiljen da polovinu dana provodi radeći nešto što ne voli? – pitao se Pop mešajući zapršku u tiganju. – Da bi onu drugu polovinu živeo kako mu se dopada!

No, jedno je bilo sigurno: niko od njih nije pristajao da mu dirinčenje od sedam do dva bude jedini život. Kada bi im neko oduzeo te tajne pasije, postali bi suvišni ljudi,

Spoljnu vezu sa svetom dobijaju pošto prethodno okrenu nulu, što ih obavezno podseća na njihov položaj u životu.

Znači, tako: od danas pa do kraja života dolaziću u sedam, a odlaziti u dva sata. Zbogom lepo dangubljenje! Zbogom matinei u „Zvezdi“, zbogom lunjanje bez cilja duž izloga i sedenje uz kafu na trotoaru ispred „Moskve“... Zbogom slatko spavanje do podne!

Kažu ljudi da ima ptica i zveri koje umiru kada ih zatvore u kavez; druge opet životinje izdrže u njemu sve do svoje prirodne smrti, samo što odbijaju da se pare i da rađaju mladunčad ako su iza rešetaka. Ljudi se razlikuju od zveri i po tome što im u kavezu posle izvesnog vremena postane toliko lepo i udobno da ne samo što se službenici pare i razmnožavaju između sebe, već je čest slučaj da i svoje mlade dovode u svoj bivši kavez, pa se takvi mladunci posle smatraju nekom vrstom činovničke aristokratije i s ponosom ističu da su im i roditelji proveli čitav život služeći verno svoju firmu.