Ada

Svako od nas ima neko svoje „srećno mesto“. To je mesto na koje se sklanjamo kada nam je potrebna uteha, ali i mesto gde odlazimo da bismo bili baš ono sto jesmo, bez ulepšavajućih filtera.

Na kraju, kada saberete sve vreme koje ste dirinčili da biste održali goli život, ispada da ste pola svoga veka proživeli po tuđim pravilima; dodate li tome vreme provedeno u spavanju, ostaje vam sasvim malo za slobodan život! Jedva jedna četvrtina ljudskog veka ili možda još manje... To bi trebalo tačno izračunati! Kako je to tužno!

Gradio je godinama od krpica, otmenih mirisa, časova klavira i engleskog tu skupocenu devojku, baš kао što mnogi kolekcionari decenijama sakupljaju u potaji dragocene zbirke, živeći pritom kao puki siromasi.

Jedna ada nasukala se tako na Dunavu, odmah ispod Pančevačkog mosta, i zove se Ada Huja jer preko nje huji vetar; druga je zalutala čak u kopno i postala varoš usred Bačke, pošto joj je dojadilo potucanje po reci.

Radio sam dugo na lepom izražavanju i vi verovatno primećujete da se izražavam glatko i, moglo bi se reči, gotovo književno, sem što mi se ponekad omakne po koja psovka. Ali, šta da se radi – živi smo ljudi!

nije bio bliže nebu kao u toj mansardnoj kancelariji niskog stropa, kroz čije je prozore mogao da vidi veliki kvadrat neba i da posmatra večno putovanje oblaka, nailazak oluja, ili da, gotovo pod prstima, u danima bez vetra, oseti fino sivkasto tkanje smoga.

Albert Kami, naime, tvrdi da je za dokolicu potrebno mnogo više snage nego za rad! – pokušah da joj objasnim. – Dokolicu, po njemu, mogu da izdrže samo izuzetno snažni duhovi dovoljni sami sebi...

Zašto je čovek prisiljen da polovinu dana provodi radeći nešto što ne voli? – pitao se Pop mešajući zapršku u tiganju. – Da bi onu drugu polovinu živeo kako mu se dopada!

– Reći ću vam nešto, mladiću – kazao je. – Nikada ne umanjujte svoju vrednost u ovoj zemlji. Pogledajte me dobro: bio sam jedan od najpoznatijih arhitekata u Beogradu pred rat. Napravio sam pola grada koga vidite tamo dole, i kad god bi neko pohvalio neku moju novu kuću, govorio sam da to nije ništa, da ima i boljih od mene, jer sam lepo vaspitan čovek i uvek mi je bilo pomalo neprijatno da me hvale tako, u oči. Ali, vidite, naš svet nema osećanja za finese; kažite dva puta za to što radite da nije ništa naročito, treći put će i ostali prihvatiti za gotovo vašu skromnost i kazati drugima da, ako vi sami mislite da to nije ništa, onda to zaista i nije ništa!

U ovoj sredini je mnogo bolje govoriti za sebe da ste genije. Prvih mesec dana će vam se možda i smejati, a onda će i sami prihvatiti vaše ludilo i držati vas, ako ne za genija, a ono bar za izuzetnu ličnost, svakako. Mi smo, nažalost, još uvek nedovoljno rafinirani za tu vrstu prefinjenosti koja se u kulturnom svetu smatra dobrim vaspitanjem. Stvari uzimamo doslovno i proteći će još mnoge vode ovom rekom dok shvatimo ko su prave, a ko lažne veličine...