Ada

Svako od nas ima neko svoje „srećno mesto“. To je mesto na koje se sklanjamo kada nam je potrebna uteha, ali i mesto gde odlazimo da bismo bili baš ono sto jesmo, bez ulepšavajućih filtera.

Na kraju, kada saberete sve vreme koje ste dirinčili da biste održali goli život, ispada da ste pola svoga veka proživeli po tuđim pravilima; dodate li tome vreme provedeno u spavanju, ostaje vam sasvim malo za slobodan život! Jedva jedna četvrtina ljudskog veka ili možda još manje... To bi trebalo tačno izračunati! Kako je to tužno!

Gradio je godinama od krpica, otmenih mirisa, časova klavira i engleskog tu skupocenu devojku, baš kао što mnogi kolekcionari decenijama sakupljaju u potaji dragocene zbirke, živeći pritom kao puki siromasi.

Jedna ada nasukala se tako na Dunavu, odmah ispod Pančevačkog mosta, i zove se Ada Huja jer preko nje huji vetar; druga je zalutala čak u kopno i postala varoš usred Bačke, pošto joj je dojadilo potucanje po reci.

Radio sam dugo na lepom izražavanju i vi verovatno primećujete da se izražavam glatko i, moglo bi se reči, gotovo književno, sem što mi se ponekad omakne po koja psovka. Ali, šta da se radi – živi smo ljudi!

nije bio bliže nebu kao u toj mansardnoj kancelariji niskog stropa, kroz čije je prozore mogao da vidi veliki kvadrat neba i da posmatra večno putovanje oblaka, nailazak oluja, ili da, gotovo pod prstima, u danima bez vetra, oseti fino sivkasto tkanje smoga.

Albert Kami, naime, tvrdi da je za dokolicu potrebno mnogo više snage nego za rad! – pokušah da joj objasnim. – Dokolicu, po njemu, mogu da izdrže samo izuzetno snažni duhovi dovoljni sami sebi...

Zašto je čovek prisiljen da polovinu dana provodi radeći nešto što ne voli? – pitao se Pop mešajući zapršku u tiganju. – Da bi onu drugu polovinu živeo kako mu se dopada!

Povlačenje reke u korito moglo je ostaviti na suvom – koliko ljudi, dizalica i para da je ponovo vratim u vodu oštećene elise i iskrivljene osovine! „Ada“ me je tako postepeno učila da sam deo velikog neprekidnog menjanja vremena i da zavisim od kolanja vetra, kiše, snega, leda, grada, suše, od svega. Probudila me je iz dubokog papirnatog sna gradskog čoveka, koga vreme uglavnom ne zanima, osim preko vikenda. Za mnoge što žive između asfatla i betona vreme je samo poslednja tačka televizijskog dnevnika; izraženo u ciframa i zamršenim linijama ciklona i anticiklona, ono je savršeno apstraktno.

Izgleda, da bi čovek postigao nešto u životu, mora da se svom cilju približava istrajno iz dana u dan, da gradi tu svoju kulu od sitnica, komadićaka, iz opeka i kockica, da sve to lepi znojem i pljuvačkom, baš kao što strpljive ptice prave svoja gnezda. A da bi ostvario to što želi, pored velikih zamisli u glavi mora posedovati i strpljenje čvorka ili dabra – nešto sitničavo u svojoj duši, nešto pedantno i uporno, da ne kažem štrebersko ili ćiftinsko! I tek kad se spoje te dve osobine, ispada nešto zaista veliko.