Čak i ako je pod svojom izjavom o kuvanju podrazumevao krupnu metaforu pre nego istorijsku činjenicu, kuvanje jeste, verovatno rečitije od ičeg drugog, simbolizovalo pojavu kompleksne kulture u evoluciji čoveka, jer je određujuće svojstvo kulture sposobnost da se sa svesnom namerom i s maštom predmeti preobražavaju od „sirovog“ prirodnog stanja u kuvano stanje, u kulturu.
A to je, naravno, odlika koja definiše rad. Baš kao što se sirova hrana „prerađuje“ u obrok ljudskim delanjem i vatrom, tako i stolar preobražava drvo u nameštaj, proizvođač plastičnog escajga oblikuje hemijske komponente u plastične noževe, učitelj radi ne bi li učenike iz stanja neznanja doveo do spoznaje, a direktor marketinga radi na tome da nagomilane akcije preobrazi u unosan profit.
U današnje vreme malo je antropologa, ako uopšte i ima nekog, koji slede Levi-Strosov strukturalistički metod. Otkrića u kognitivnim naukama pokazala su da je naš um – i da su naše kulture – mnogo više od onog mekušca u školjki i njegovih binarnih opozicija i asociranja. Znamo i da ne prave sva društva razliku između prirode i kulture onako kako je Levi-Stros pretpostavio da čine, i da su naše kulture mnogo više delo onoga što činimo svojim telom nego što su Levi-Stros i njegovi istomišljenici uopšte shvatali. Ali ideja o razumevanju kultura kao sistema i dalje utiče na većinu antropoloških istraživanja, kao i ideja da je za razumevanje svakog pojedinog kulturnog delanja, verovanja ili norme neophodno razumeti šta oni nisu.
I upravo tu Levi-Strosov strukturalistički model pridodaje još jednu važnu dimenziju istoriji rada, jer ukazuje na to da je vatra zahvaljujući kojoj su naši preci stekli više slobodnog vremena istovremeno udahnula život u pojmovnu suprotnost slobodnog vremena, a to je rad, i tako poslala našu vrstu na putovanje od lovačko-sakupljačkog života u šumama do fabrika.