Ništa više nije imalo smisla. Moja stvarnost se raspala. Nisam videla izlaz iz tog ogromnog ništavila. Tako opipljivog ništavila da sam mogla da osetim kako se njegovi zidovi, pod i tavanica stežu oko mene. Užasna panika je počela da me guši. Želela sam da me neko, neka odrasla osoba, uhvati za ruku i stavi u krevet. Da vrati svetionike u moj život. Objasni mi da postoji sutra, a zatim prekosutra, i da će moj život na kraju povratiti svoje lice. Da će se krv i užas razvodniti.