Hodnik

Čudio sam se samome sebi, jer sam posle svega onog što se desilo u tom prolazu i mnogim njegovim prostorijama, još uvek umeo da priđem nepoznatoj personi zlokobnog izgleda bez podozrenja i strepnji. Neki bi to nazvali nepromišljenošću i nenaučenom lekcijom, ali za mene je to bio podstrek – signal da čovek u meni još uvek uspešno nadvladava životinju.

Bez sumnje, ništa tako ne frustrira kao neblagovremena ili neodgovarajuća reakcija i nedovoljna mentalna prisutnost u bitnim trenucima, čovek te kvarove drugima i sebi samom uvek najviše zamera.

Nije li čovek nalik nekom bezvrednom, plastičnom letećem disku kojim se, na obali neizvesnosti, uporedo zabavljaju njegova nada i njegov očaj?

Naslonio sam leđa na zid, žaleći što pri sebi nemam barem jednu cigaretu, iako ta vražja stvarčica ne bi nimalo pomogla. Interesantno je kako ljudi često pomišljaju da nasrtljive uljeze usplahirenosti iz sebe mogu isterati duvanskim dimom ili plamen nesreće ugasiti alkoholom, ne osećajući da tako stvaraju samo opasne, vatrene stihije.

veći deo živih ljudi užasno brzo zaboravlja osobe koje se više ne nalaze među njima..

Plašio sam se detaljnog razmišljanja o celokupnoj situaciji

Boso stopalo utonulo je duboko u tepih, dok sam oko sebe obmotavao veliki peškir od mekanog pamuka

Mlaz tople vode spirao je slojeve konfuzije i preopterećenosti s moje kože. Dočekivao sam regenerišuće nalete tečnosti

Možda stvarno ne zna ništa o stvarima koje mene muče – pričao sam u sebi

povratak jednom sasvim drugačijem svetu od onog u kom sam se nesrećno našao